Starmali

234

„СТАРМАЛИ" БР. 30. ЗА 1885.

Онда би сигурно и ти сами мађарекп магнати вољели по сто пута већма, да слушају, како им пред кућом лупа добош и да гледају, како магнатско добро прелази у чивутске руке, њего да им и за једап само час сдободап Црногорац буде — мужик. Сигурно би већма вољели, да из читавог света покупе све Чивуте, па да их помађарују, или да ови њих почивутују, него да и само једеог херцеговачког горштака, „дивљег в Шумадинца иди „варварског" Арнаутина обуку у атилу и да му уфитиље бркове. А мени би то веома жао било. Јер ја бих се радовао, кад би ми се дала прилика да видим, како би мађарски магнати „културу" по балканском полуострову ширили. Црна би штета била, кад аустро-угарски меродавни кругови не би уовојили Секрењешев предлог. Ми Срби бар могли бисмо онда потпуно задовољеи бити, јер и ако ми с ове стране не би добили војводину, могли би смо се ипак тешити, да Срби с оне стране имају не једну већ осам војводина! На сјајном сунцу среће наше једнокрвне браће с оне стране Дунава, и Саве и Уне могли би смо се ми јадници сунчати, а за све то имали бп смо да захвалимо нашој браћи Мађарима ; из чије је средине тако племенит предлог поникао. Него за једно их морамо склопљеним рукама молити и преклињати. Кад већ хоће да носе „ културу" на исток, нека им је богом просто, али собом нека ие поведу и Германа, већ нека га нами оотаве. На први иоглед изгледа чудновато, што се ми сад уједаред тако заузимамо за Германа и не дамо, да нам га узму, као да нам је од срца отпао, а овамо до сад нам је као смрт црн бао. Али ми не знамо и не можемо друкчије указати љубав нашој прекодунавској, прекосавској и прекоунској браћи, већ само тиме, ако ш©джшетжк " Нема пријатеља, — Хумореска (Наставак.) Забава је и даље текла све у свом реду. Пило се паметно; прво једна чаша, па онда друга. И већ су сви били накресани. Сад Аца устане и понуди госпођице да се што играју, а оне наравно учтиве, одмах пристадоше, па наговоре некако и остале мушке; шта ће но : „Ја се срдим на тебе." Куд сви Турци, ту и Муја (ма не био ћелав), дакле морао је и Милета. Игра се отпочне. Прво баци Аца мараму и то наравно оној госпођици, која му се по најбоље допала, дакле Вукосави. — Ја се срдим на тебе! — Зашто? — Зато што си ти као анђео небески. — То те се ништа не тиче; те баци сад мараму Милети : — Ја се срдим на тебе. — Зашто? — Што си пијан. — То није ништа ново; па хтеде бацити даље ма-

не дамо, да им „културтрегери" поред других благослова однесу и Гермаеа па врат. Кад се већ неможе спречити ширење културе помоћу нзџака и мамуза, а оно дај бар да спречимо, да се у толиковековнон гробу не преврау кости првог српског патријарха, кад Германова нога ступи на Душанову земљу. Кад будете са развијеним заставама пошли на исток, да ширите „културу" ћ да пропале мађарске магнате ухљебите, изићи ћемо испред вас, као што је царица Милица изишла пред цара Љзара и молићемо вас не да нам оставите брата од заклетве, већ да нам оставите Германа! Кад дајете нашој браћп на бал ганком полуострву осам војводипа, оотавите нами бар једног Германа, да се и ми можемо подичпти илеменитим даром вашим. Кад взћ ко страдати мора, нек страдамо ми, а нека бар нша друга браћа сретна буду; нек на њах, ако баш мора бати, наиђе и европека „култура" и азијатска колера, само нека буду поштеђени од Германа! . . . У осталом, жао ми је, што од овог читавог плана ееће бити нишга, јер Секрењешева је књига само наговеетилац, да ће пдуће фашанге у Угарској врловесело тећи, пошто се већ сада показују — политимки пајаци. Најзад, могућност није са свим иекључена, да ће наше дипломате прихватити Секрењешев предлог, јер су и они душевно сродни са споменутим Секрењешијем. У нашој дипломацији 'влада вечити карневал. За то су и трошков I толики ведики. За то народ мора непреотано постати, да би господа што удобније могла карњевалисати. Нема другог спаса, него се и за ту господу мора наредити велики пост, да би се тако и народ могао једном омроити. Само да се уместо о м р с и још већма ве з а м р с и, па онда -ге! раму, али по опомени осталих мораде дати фоту, јер се I није владао по прописаној формули. Требао је рећи: то се тебе ништа не тиче! Шта ће човек кад је почетник, без муке нема науке! Морао је нешто дати, шта ће него буђелар, који се даје као хармоника развући, и опет стињити, дакле знак да је празан. Тако се игра опет даље продужила. Било је ту сва којаких израза и отрцаних фраза. Аца је добио приличну порцију онаких атрибута, који се још неком због велико и високо ушесја придевају. Кад се прилично фота накупило, тад ће да наступе смртне пресуде. Аци је било досуђено да пише тестаменат. Седне на столицу, а један иза леђа му, веџба се у прстима па показује разне фигуре, које пропрати са речима: коме ово остављаш? А он возврати н. пр. себи, госпођици Вукосави, госпођици Перси и т. д. Доста то да је госпођица Вукосава добила црвену паприку. Наравно да је одмах молио и за опроштај. Други је опет туцао бибер, трећи опет што друго и тако су сви редом своје одужили. Па онда се опет латише боца и вина. Аца је пак остао при свом старом. Сео код госнођице Вуке па јој доказује да је љубав једна од најлепших појава, да је љубав у песника снажна као у лава реп, још само да је био пун ■ месец, па онда би се тек показао.