Starmali

250 „ СТАРМАЛИ"

се лане одселило 14.000 а ове годпне 16.000 угарских држављаеа у Америку. То је по нас псто тако пропало, као горњи губитци по Србију. Само што наша влада отарема људе сама у в други свет", а српској влади су зато нужни — Бугари. Код нас је у Угарској дакле вечити рат. Сваки час нам оде по нека жртва, сваки дан видиш где је опустило ново село. Дабогме, да је паша влада напреднија од српске, јер не троши барут. Иначе наше „жртвице" гута Америка, а српске је прогутала Бугарска. Ми у Угарској иваче прегоревамо доста лако „губитке". Шта впше, ово дана смо славили десетогодишњу Тисину владу. Значи, да ће пам битп мило ако и даље узиде као до сад наш свет у Америку. Но Гарашанин се канла сам постарао за своју славу. Он влада тек пола толико као Тпса, те се постарао, да на његову петогодишњу прославу — □ уцају чак и — топови. Чудан смо ми свет! Да је Гарашанин дочекао своју петогодишњицу у „миру", ми би му свп желили оно, што је заслужио. Већина би рекла, да тај човек цео целцат не вреди, ни метак барута. Ал кад је послао толики свет на кланицу, само да може славитп своју петогодишњицу у Софији, многп од нас хоће да промукну славећи га. Но дабогме! Велике грехове, који допиру до неба, не виде мали људп. Већина нас виче много жешће кад се на неправди затвори човек, ео кад се на неправди упропагаћују народи. Међутим српсгеи краљ као да схваћа ту ствар с друге страпе. Ои је мислио народ ће му заборавити на онолике упропашћене Србе, ако „придобије" отприлзке толико исто Бугара. Много се говорило у последње време, где се то бавио краљ, па нико не умеде рећи. Неки су листови већ писалп да се убио, па су то после опровргли. А ја бих одиста рекао, да се оп доиста убио, п ако сад тодЈшгатаж Дипломатски, Хуморсска од Драге Гавриловићеве нар. учштељице. Госпођа Чигрићка давнашља је удовица. Од мужа јој остаде за издржавање тек малена трговиница, кућица, нешто земљице и умиљата ћерка Даница. Да је Чигрићка вредна и поштена удовица, заклеће се цело село X. Но било је нешто што су јој неки и замерали. Замерали су јој на пример, што нема одрасла сина, него тек ћерку на удају, па опет сваки-час „зивка" и прима у кућу сву ееоску нежењену мушкадију; неки су јој опет замерали чак и то, што за женски „писмен свет" немари ни да чује, а од мушкадије бира опет и „чествује" све писменије од писменијих. . . Али госпођа Чигрићка је промућурна жена, па и не хаје за то. Зна она, да се не може намесити колача целоме свету; а она је нуз то сирота удовица, на коју свака ђаво насрће. . . Неда се богме она у својој намери ни чим смести — ко хоће боље, широко му поље; а она добро

БР. 32. ЗА 1885.

преговара с министрима у Нишу. Он у Нишу да богме и опет нишани па некога, само је сувише разрок политичар, те се јако бојимо да не нишани опет на једне, а да не погоди друге. У осталом он кад и нишаии, не нишани на оног, на кога треба. Најноваје му је дело то, што је оборпо војеног министра. То је добро учинио, јер ног^ ешка војеног министра беше одиста велика. Та тај је кукавак радио све оно, што му је заповедао — краљ. За њим дакле не треба жалитп. Он је крив, само се вели да је опај прав, којп га је — искривио. Није дакле никакво чудо, што је 15. септембра, кад су оно падале „звезде", говорио [аш народ : „Падају звезде јатомице уморе; гриота им је, да нам светле, а још мало, па нас неће више хтети ни сунце грејати." 0.

У Ш Т И П Ц И, „Стармали" части кривце обично с „уштипцима", о Божићу их части са »орашчићима," о Ускрсу „црвеним јајима," ау овом ратном добу, требао би их канда частитл — „куршумима." * * * Има људи који никако не могу да одвоје српски народ од краља Милана. Али да то може бити, најбоље је показао сам краљ, јер се он давно одвојио од народа. * У Србији нико не зна, где је данас краљ Милан. Камо среће да се не зна ни какав ј е. * * ■■■■■ Све читам, како се ради на томе, да АустроУгарска упадне у Србију. Но мени се непрестано чини, е се ради на томе, да Србија „упадпе" у Аустро-Угарску. * & & Угарска влада је довела међу нас Чангове, да знаде, да је данас тешко и „мушкој глави" „усрећити" женско дете, кад нема мираза; а ди ли њојзи, сиротој удовици! Свој „залогај хлеба" не може тек зету дати уз ћерку; а будно око њезиђо давно је увид'ло да је оно „суђено" опразнареч, па није хтела „дачека срећу" скрштених руку. . . „Прилика нас чини и крадљивцем", умствовала је она; па што не би познанство одвело доброј партији а без мираза?! . . . Разуме се, да су ову намеру њезину брзо проникле сеоске бабе,те критизирању и сплеткарењу не беше краја. Но Чигрићка је све то одбијала кочијашком изреком : „за добрим се коњем бат чује!" Или: „Тако оћу, па пунктум! Поенајем ја свет; док девојку један узме, треба хиљади да се допадне. . ." „Паметна женскиња", говорили су на то неки; други су опет вртећи главом шапутали: „Сирото дете изаћи ће на гл&с и пропашће, са луде матере!" Госпођица Даница изађе међу тим заиста на глас особито код мушког света — као најлепша девојка, не само у селу, него у читавој жупа нији. . .