Starmali

„СТАРМАЛИ" БР. 34. ЗА 1.885.

КОвани ? Види се дакле, да је Паризлија за времева свог кратког бављења у Угарској норед шампањца нашао ннак прилике, да мало и наше нравне одношаје упозна. А какво би тек питање морао поставити, да је био ,и у Хрватској ? . . . Милисав.

У ш т и п ц и, Између Србије и Бугарске закључен је п р и м и р Ово што су до сад радили, не може нико сматрати за пример. * * ■* Дакле је скпнут Ч ех са комесарства. То сигурно није било зато, да нам сад метну на његово место каквог Руса. * * * . На небу се појавила нова звезда, п е т е величине. И у „Нашем Добу*, се појавила нова звезда пете , . . т. ј. кад је узмете од главе до пете, онда видите само пете и глиб па коме стоји. * * * Гарашанинје постао српском народу још гаравији но што му име каже. * * * Говори се, да ће Гарашанин променути то своје име. Кад се „пресели" у Беч, тада ће изоставити прву половину имена и зваће се — Ш ани. У осталом Бечлије су га и са досадањим његовим именом признавали као свога. $ « * И краљ Милан ће сад отићи у Беч, да се мало одмори. Не каже се кад ће се отуд вратити. Српски народ није на то ни најмање љубопитљив. и свили све најлепше „лозе," а са вунидом чак и „распјатије" боље нег' ма која друга . . . Он дубоко уздахну, па стаде гвожђе на наковњу тако лупати, да се кућа, па чак и коншијска тресла из темеља . . Хтео је ваљда да излупа оне стотинарке што је дао калуђерицама за кадифу и злато . . . Тако је лупао све до вечере, а кад му после вечере мајсторица рече, да се „деца" одавна и лепо гледе љутито узвикну: „Па што ме питаш, кад ме нећеш послушати! Нека се узму, кад си се толико упела . . . Ја ћу исплатити још и ти пет хиљада, па нек ми иде с врата! И сам видим, да од ње никад не буде ваљана мати ни газдарица. Само са златним лозама и са калуђерском памећу кућа се не кући! . . . После поручише „момку," да дођеда „дарива" девојку. Јовић се не даде молити, те се идућега дана прстеноваше, а по Јовићевој жељи искаше и они „дишпензацију," да ствар ускоре . . . . Чигрићка је дознала још пре ћерина венчања, да се у рачуну преварила. Казао јој је опет „случајно" доктор радујући се и поносећи својом мржњом на коцку . . . Јер вели, онај број што га је оп упамтио није био број срећке, већ тако зване „серије."

* & Мађари ће од новине године уређивати из Пеште за Словаке „т;атријотичне" л и с т о в е. Е, видите л и с о в е. * * * Европа је већ нервозна, што званичпа Русија ненрестано ћути. Да како ће јој бити тек онда кад проговори. 0.

Ћира. Видићеш само, да ће краљ Милан скоро викнути: „А мн ести ја !* Спира. Може бити. Само не знам, хоће ли то викнутпза поведајућим, или молећим гласом. Ћира До душе, то је велика разлика. Ћира, Младо Нашедопче ђ. Б. Т. (ђура Бекић Тесфанијин) има нешто и право. Спира. На пример, у чему ? Ћира. Да Бугари своју намеру о ујединењу нису тајили од данашње српске владе, — не би дошло до рата. Спира. Јесте брате, то је мудрост здраво велика. Њу нашедопче није могао из своје главе искресати. Мора да ју је поцрнео из Пеште или чак из Беча.

П у С Л И Ц е. □ • Новог српског војног министра просто су командирали да дође, а нису га нипитали хоће ли или неће. Тај министар за цело неће бити одговоран, кад није ни п и т а н.

Чигрићка је била на то као утучена. Но пре би и свој језик одгризла, но што би одала своју шпекулацију. Сад је већ и Јовић био прстеноват, па се бојала да између две столице не седне на земљу . . . Кад је доктор отишао задовољила се тек тиме, што га је послала до неколико „вила и громова;" а тешила се још, што је Машић баш пре неки дан добио „декрет" за стална учитеља у месту. После неколико дана стиже за оба пара и епископска дозвола, те већ идуће недеље беше у селу X. двоје „интелигентни" сватова — оба пара беху задовољна, а сватови и одвише весели; само што су мајстор-Глиша и госпођа Чигрићка по кадикад крадимице ал' дубоко уздахнули . . . Но није се свршило ни на томе ! Доктор Петровић не беше ни пре према Иванци равнодушан, а случај са срећком уверио га је, да то поносито срце није хладно, као што је он мислио, већ жарк" као сунчани зраци имеко као восак. — Таман онако, како он жељаше да је у — његове будуће жене . ; . Зато не хтеде ни он ваздан „симулисати" ни оклевати, већ оде Иванчином стрицу, и заиска је за жену. „Ја би вам је радо дао. Досадило ми се већ колко бира," тужио се старац. „Ал' чуднавамје то девојка. Сама