Starmali

10

„СТАРМАЈШ" БР. 2. ЗА 1886.

Европска дипломадија неарестано издаје ноте, али по истима нити ко свира нит агра. Издавачи су ту, али бадава кад немају публике. Оно, пи т.е поте нису истините, већ фаличое, па није ни чудо, што се на исте нико не обззре. До душе вели се, да је европска дипломација сложна, да све европске велесиле једно и исто хоће, али ја, који путујем по свету, знам, да се те велесиле тако исто слажу, као што се на пример слажу позоришне критике у „Застави" и ,Бранику." Но ја се највећма бојим тога, што велесиле хоће да „мире" свет, јер мирећи свет почупаће се међу собом. Где год су хтели унети мир, свугде су донели рат, па зебем, да се и данашње „мирење" не излегне у општи рат. Него на послетку тога се не треба бојати, док нам је таквог мудрог државника, као што је Андрашија. Римски аугури и Оабе картаре нису према њему ништа, јер аугури и бабе проридали су, па се од тог ипак нешто догодило, дочим Андрашија више ништа не прориче, по што се никад до сад није то дого,) ило, што је он прорекао, али за то се прави важан, те озбиљним дипломатским лицем говори о ономе што је целом свету познато. После кише цео свет зна, да је падала киша, али кад ко тад устане и озбиљним лицем рекне: „Ја сам још пре три дана знао, да ће у то и у то доба падати киша," а међу тим се зна, да је дотични човек прорицао најлешпе време, онда да богме да се таквом човеку само смејати морамо. Да је такав „дипломата" и наш стари познаник г. гроф Андрашија, то је он сам доказао својом најновијом интерпелацијом у мађарској горњој кући. Али ако европска дипломација свира са фаличним нотама, то не свирају ни државници балканских народа лепше. Овамо фаличне ноте, онамо покидане жице, па није чудо, што се народима тај „европски концерт* ш®длшетжж» Звонарица лија, Хумореска М, М. . . братовићп. (Наставак). Тек сада почеше о лову и звонарици лији говорити, а Гавре ће рећи: „Господин лајтман, ја се увјек чудим, како сте Ви на то дошли, да лисици звоно објесите?" „Ну, велика ми чуда! „Бог ме јест, та је до ујутро у равноме Котару." „Вараш се, велика је њезина парохија и ође, док она нашу и осталих осам коншијских конпанија обигра, доћи ће и св. Саво." „Бог ме ја мислим да ће она са звоном без престанице трчати, а како је брза ако окрене горе у Ј1ику, би ће до сутра у врх Далмације. „Може она окренути и доље преко Т. у Шлавонију". „Е, онда ће у Дмитровици „добро јутро" назвати". „А што вели Дмитар?" „А! — Он Вам се, господине, жив поједе; мисли сирота да је вам то срна била, па кад сам му каза, да сте

нимало не допада. Запушили су уши, да не чују свирку, и затворвли су очи, да не виде музиканте, али то баш и јесте опо, што је зло, јер да се народи друкчије владају, одмах би боље било. Требали би за иример узети како се публика влада према обичним рђавим и немилим концертима. Просто у таквим случајевима неће да плати улазак, или ако ко и иде, тај извижди концерташе, те ови јадници морају да се селе са својим фаличним нотама и са својим хегедама са покиданим жицама, Не би згорег било, кад би се овом примеру следовало и према дипломатским нотама и концертима. Но за тако што као да немају народи воље, већ непрестано допуштају, да рђави музиканти свирају и да их ови за нос вуку. Ено, сад је дошла на ред Грчка. Само не знам, на кога ће управо Грчка завојштити. Оно да боме да се вели, да ће се са Турском заратити, али откад је српска напредњачка влада преваркла народ, те место у Стару Србију упала у Бугарску, од тог доба ваља увек балканске дипломате као разроке људе питати: „Куда ћете? Куд мислите или пак куд гледате?" Него ова најновија „греческа мудрост" не допада ми се нимало, но није била мудрост ни у државника српских и бугарских. Да су се сви државници лепо сложили, па кад је у Пловдиву букнула буна да су сви са својим војскама упали у Турску и ослободили тамошње српске, грчке и бугарске земље, сад би славној Европи могли показати — шипак. „Грчка ватра" пак можда ће и планути, али ће се угасити за краће време, него што јој требало да плане, а народи ће питати, ■:умарати и сатирати се по мраку, као што су и до сад чинили. Међу тим на мађарском сабору са свим је друк»_ чије. Ту нема мрака, већ се све износи на светлосг Тако се изнело на видело, да један министар плаћз

ЈУ ћели још вечерас г. оберстару оправити, рече ми, да њему сада више туј станка не има. Ја сам му зада ријеч, да ћу вас за њ молити, па тога не што укоражило." „Врага ?" „Јест бога ми." „Добро си га намаџарио, само му не смијеш истине казати, јер је забораван, па чешће заборави врата или окно, ђе живад лежи, затворити, а ето видиш, да тих вражијих лисица доста имаде, могла би се која у шталу увући, па ми то живади подавити, а ође на селу, ђе се увјек меса добити не може крепати од глади, да живади не има". „Не бојте се, нећетај више нигда заборавити." „Боже дај." „Сад ја, господине, идем." „Ајде, али ие казуј никоме." „Нећу валај, ни ћаћи своме." „Дмитар је шпија на Гавру, па ће га упитати: „Дакле ?" „Не бој се овога пута, само не смијеш више нигда заборавити живад добро затворити". „Не бој се, нигда више, а теби брате вала". Преко горе лежи селце Т. а у њему станује лугар Ра-