Starmali

„СТАРМАЛИ" БР. 7. ЗА 1886.

Шетња по свету. XIX, Месојеђе прођоше, а наступио је дуги ускршњи пост. Као добар хришћанин да богме да се том од свег срца радујем, али ме ипак за то јако боли, што сад чак до ђурђева-дне нећу имати прилике, да идем у сватове и да се за младенце у цркви при венчању тихо молим богу са Исусовим речима: „Боже, опрости им, јер не знају, шта раде." 0 том сад ни разговора не може бити, већ се човек мора старати, како ће што богоугодније провести овај дуги пост. За то би најбоље било отићи у какав манастир, јер ту би човек сигуран био, да се не би ни омрсио, нит би могао учинити икакво богомрско дело. Ту би уједно дознао, да су наши листови лане неправедно нападали Германа и његове калуђере, што оу само у једном манастиру преко године појели рена за три стотине форината, јер зна се, да преко године имамо четири поста, а рен је посна храна, па није ни чудо, што се на њ' толики новац издао. Могао бих тамо и још много другог којечега дознати, као н. пр. видети не само насликане, већ и живе анђеле, али ја нисам нит кат олик, нит сам икакав мађарски виши ил нижи чиновник, па с тога ми ни места нема у православном манастиру. За то се и не могу шетати по манастирима, већ се морам на коју другу страну кренути. Али куда ћу ? Хтео сам поћи у Хрватску, али тамо никоме није добро, па сигурно неће ни мени бити. Није тамо добро ни посланицима, јер их затварају; није добро ни браниоцима, јер буд бране оптуженике бесплатно, туд још морају глобе плаћати; није добро ни највишим сушмджетжв* Г у с к е. „Ето Јовановијех гусака у авлији !" повика један дјетић у тријему варошке болнице, у X. На тај абер деседак што мушкијех што женскијех глава помоли се на прозорима приземног спрата. Бјеше то служинчад. —• „Господин Отево ! господин Стево!" стадоше викати. Болнички економ Стево Ражњатовић и уза њ главни болничар Нико Пиштета, указаше се на једном горњем прозору. „Чујемо, чујемо и видимо све!" одговори дебелим гласом економ. „Платиће онај чије су, не бој се!" дода пискавијем гласом Нико. Не могу мимоићи ту двојицу а да вам не кажем каква су обличја, У Ника двије ноге двије шипке, двије руке двије шипке, труп му као у другога човјека стегно, врат му као конац, а глава као кртола; очи му упале, нос и брада шиљасти. Па и зову га Шиљак. Економа у очи зову Шишо (с тога што је шишкаст), а за лећима Гуде, јер не само дебљином, него и турином

дијама, јер ако изреку пресуду, која се пе допада баиу и Тиси, онда одма хоће да их умирове, а није добро ни самом бану, јер дочим н. пр. прости немачки „буршеви" из „чизме" пију пива, то бана хоће његови противници са чизмом са свим друкчије да одликују, шта више, неки тврде да су га баш и одликовали. После, у Хрватској има људи, који норичу, да Срба има, ја сам пак Србин, па би ми се могао догодити малер, да ме уједаред нестане, као оне познате доброћудне животиње, а ја за то немам баш пимало добре воље. С тога сам се морао оканути посла да се по Хрватској шетам, али с тим никако није решено, већ је још заплетеније постало питање: куда ћу? Најбоље би било, да останем где сам, али како ће скорим ступити нов војнички закон у живот, то се бојим, да ме какогод не узму у „штурму," па ето да набелајишем. Оно, кад корист отаџбине захтева, треба да је сваки држављанин драговољно спреман, да и живот свој жртвује, али ја у том погледу мислим, као и она Циганка, којег су сина приликом окупације босанске и херцеговачке мобилизовали. Молила се Циганка и преклињала је ђенерала, да јој пусти сина кући, али кад јој већ по стоти пут одговори ђенерал одлучно, да то никако не може бити, јер свака одрасна мушка глава мора бранити своју отаџбину и за њу крв лити, а Циганка се испречи и презриво рече ђенералу: „Пфуј! Да вас је стид и срам, кад сте спали, да вас Цигаии бране!" И овај будући војнички закон изгледа ми налик на то, јер држим, да ће већ догорети до ноката, ако наша отаџбина на то спадне, да је „штурмаши" бране и одбране. Та ће војска отприлике онаква бити, као што је била она бечкеричких Немаца, који су 1848-ме наликује крмку. Не досиже главом до рамена Шиљку, али би могао плећима заклониги два Шиљка. Трбушине као у фратра, врата задригла, главе као највећа тиква мисирача. „Е, гледај ти безобразлука!" гунђаше Гуде. А збиља би гушчи безобразлук — ако ћемо право. Дошетало их читаво јато, па уђоше рахат у „фину- авлију, на онај „фини" морски пјесак, којим је засута. Иза авлијскијех врата бјеше једна ониска каменица пуна воде. На што та каменица и вода у њој — бог би знао ! А гуске као гуске, намирисале воду, па дошетале широком џадом што доводи од вароши к болници. Да речемо истина је, да у X — као и по осталим далматинским варошима нема живе воде, него се капавица у бунарима чува, као уље; то је истина, ал то неоправдава гуске, које би требале да знају да то није вода Јованова и да оне не смију улазити у туђу авлију ни кров отворена врата. Али њима ни бригеша за све те разлоге, но пошто мало загагорише око каменице, скочи једна на окрајак пак се по тенану спусти у води, па загњури и одиже главу — чисто ћејфи. „Види безобразлука!" чуло се са прозора, а нико да се макне него се сви укочањили. Кад изађе гуска, друга је замјени, јер двије не могаху једанак стати, оне договорно и складно чекаху реда. „Да пошљемо по господ'на?" запита Шиљак. „А шта да узнемирујемо господ'на!" рече Гуде. „Сад