Starmali

156

„СТАРМАЈШ" БР. 20. 8А 1866.

Ђука. »Шта ли ће то Герман у Рпму ?" Шука. Чујем тражи вршачког владику. Можда му не ваља ни Ра-

г дић, иа је мож бити отишао да

-^доведе каквог. Ђука. »Не лези враже, може и го бити. И онако чујем, да ће ако тамо не сврши посао, отићи у Цариград."

Т&ука. „Чујеш изашла књига од митрополи та..." Шука. в Шга? Од Полита . . Ђука. „Та није од Полита, него ..." Шука. в Гле јако, а што не од Полита, та и онако давно нисмо ништа од њега читали.

а.

П у с л и ц е, □ . Гледстон ве само да другима говори „Себи руке! Већ уме и сам да повуче руке, кад народ, ма и непаметно, тако одлучи. Тој промени радују се напредњачки министри, — али ипак неће Гледстона за пример да узму. ©. Батум и Босна почињу се са истим писменом. А.ш код таки ствари не гледа се на почетак него на свршетак. = Опет је неки д а м проваљан. Име му је (Амстер) д а м. Кад ли ће се једаред увидети, да није до-

Анђелић иде у \Уе^е кад би било какво место, које се зове Жеткечгс ! — ми би волели да и тамо оде. Из Вевеа сврнуће Анђелић мало и у Цариград. Ако га Турци не почаствују бакљадом онда је никад добити неће. А. Даклем Брудер Јаша је онај делија, што у ,Нашем Добу" пише ,Наше јаде." Али неће још ни сад да призна, да је тим јадима и он много допринео. □ . Гарашанин, кад је већ почео на скупшгини читати приватна писма, могао је прочитати и писмо (хећгиАег Зо1с1а1;оуј.с-а. То би нас много више интересирало; јер је новијег датума.

вољно само дамове струју обзирати.

правити, него да се ваља и на

Кажу да је прот' Лаза већ заборавио б л аг о с и љ а т и. Е, ал зато је научио цифрасто к л е т и. А то данас више вреди, ко хоће да остане у Германовој милости. Амор и Меркур, Амор и Меркур заједно пођу кроз овај лепи шарени свет ; Кесу са новци узеде први, а стрелу онај брзоплет! Сад да сте видли чудеса разни што их учини промена та; свет се помами! — Тумбе е' 1окрену, обичај цео, — лођика сва!!! Јер где се Амор само приближи већ руку пружа љубавни пар а Меркур хоће за сваки поглед да му се из-да ма какав дар! по немачком Др. Казбулбуц.

а кад их је опет подигла не беше у њима оног равнодушног поноситог израза којим је све досада сретала нежењени мушки свет. Шта ће? Први пут у животу њезином стекла је и она на мах и заузела „на јуриш" нечију симпатију, па како би и могла бити равнодушна?! . . . „Красна деца, шта велиш ?" питаше деда синовца свога, док се „скидаху" гошће. „Тако је, као што сам чуо. Даница је заиста венус, а она друга као и свака маторка, кад хоћеда игра улогу лаивне. „То се понашање додуше старијој непристоји" . . . али и она је дивна. ПогледаЈ је само доле. Укус је различит". . . . „Ех, што је лепо, лепо је за свакога. Двапута два је увек четири; „филозофиеао је Људић. а поглед му оде за Даницом. . . „Хајд хајд, само ти филозофиши" мишљаше деда; „али кад ви фишкали можете начинити од црнога бело, што жеби ми прости људи истесали од двапут два — шест" . . Затим се спусти деда у своју наслоњачу и поче задовољно ауштати димове. овда онда бацајући летимичан жоглед на свога синовца и гошће.

За мало па се отпоче жив разговор. Људић не скидаше ока са Данице. Свака његова реч беше управљена тек на њу, а с Аницом је прозборио онако: „из учтивосги" тек по коју реч, при томе је погледао равнодушно и летимице и са осмејом на уснама који као да хтеде рећи: залуд стриче, дуван деваш, не издува чега немаш! . . . Аница га у почетку посматраше изненађено, затим се поче сама плести у разговор са удвојеном умиљатошћу; но кад јој паде у очи онај осмеј на уснама његовим, напрћи усташца окрете главу гордо од њега, па се задуби у посматрање слика на столу. Обе девојке беху сада као преображене. Даница изгледаше као ведра чаробна мајска ноћ, а Аница личаше до душе мајскоме дану али — облачном. . . . „Сирото дете!" мишља деда, па устаде и приђе Аници у намери да је својим ћеретањем развесели. Но и то не поможе. Она остаде .суморна и хладна — лед што се с Даничинога срца топити почео поскорушио се у грудма њезиним. . . . (ИродужиЕе се).