Starmali

194 „СТАРМАЛИ"

Шетња по свету. XXXVII. У београдском шаљивом листу „Грбоњи* изашла је песмица о неком краљу Абдали. У песмици се тој вела, како је исти краљ Абдала позвао гласника и питао га, да ли је народ са својим краљем задовољан. На то му је гласник одговорио, да народ није задовољан, а међу тим је мува пала краљу на нос. Краљ се ражљути,па ,љутито несницу стеже и на муву потеже." „Летну мува, а нос светлог краља Сав се обли крвљу, к'о што ваља. Песма ова сама по себи не вреди ништа, али београдске су судије пронашле, да „краљ Абдала" не значи друго шта, но „краљ Будала," а „краљ Будала* опет не може нико друго бити, већ баш српски краљ и по томе је „Грбоњин" песник учинио алочин повреде његовог величанства краља Милана, те га за то осудпше на четири године затвора. Сиромах песник рђаво је прошао, али ја држим, да је краљ Милап још горе прошао, јер и ако не мора седити у затвору, а оно га ипак сграшно зло окарактеризоваше баш његове судије. Ја да сам краљ, ја бих такве судије одмах збацио, а осуђеног уредника и песника бих ослободио, јер су прави кривци управо саме судије, никако пак невини песник, коме сигурно ни на крај памети није било, да икога будалом назове. Него на жалост с том се ствари данас не може нико бавити, јер су све очи упрте на неку високу, мршавуи црну женскињу. Дали је жева или девојка, то не знам, али знам, да је се свако страши. То није лепо. Иначе смо ми према женскињама врло галантни, те их називамо „анђелима," звездама," својим „сунцем" п „небом," али смо с друге стране тако сурови, да и колеру, чуму и кугу представљамо себи као женска створења.

БР. 25. ЗА 1886.

Па ето тако представљамо себи и колеру као неку високу, мршаву и црну женскињу. Многи ме уверавају, да таквих колера увек има, али ако их и има, ја још нисам чуо, да је од њах ико умро, док међутим од ове, што се међу нами сада појавила, меоги умиру на пречац. Од многих сам ожењених људи чуо, да је боље и на пречац од азијатске колере умрети, него полагано од своје домаће, али ја то не верујем, по што се иначе не би нико више женио. Међу тим баш се сад спремају многи, да се ожене, кад се доврши берба и кад проври ново вино. То значи, да ни азијатска колера не може људе поплашити од женидбе, а тако и ваља. Што се пак специјално тиче азијатске колере, ја управо и не знам, за што нам је и дошла у госте. Шта ће нам колера, кад нам је ту Тиса и Герман и толико много других којекаквих Тисића и Германића? Што смо имали, то нам се узело, па сад тешко да би колера што могла наћи, ван ако неће, да нас унесрећи, па да нам узме Тису, Германа и све разноврсне Тисиће и Гермавиће. То би по нашу земљу била ужасна несрећа и ако наша пословица вели: „куд ће чума, него у овој род?" дакле не би никакво чудо било, ако би посетила кога од својих родова, али мора бити да се и она сама боји тих својих родова, па ће их се клонити и можда од јада побећи из наше домовине. За то сам и рекао, да би била несрећа по нашу земљу, кад би колера узела своје родове, те онда не би се имала од кога страшити, већ би нам вечито у земљи остала. Овако пак има и над попом попа, те ће колера побећи од страха. Па сретан јој пут, али угарским држављанима неће све донде добро бити, док се и њезиним рођацима не довикне: Сретан вам пут! . . . Милисав.

жфджшетдж. Како је Љубиша остао без ручка и без вечере, (Свршетак.) Хе сад дај да се пије ; — Љубиша је гладан, ал у тај мах поче Нића да приповеда, како је текао избор патријара. — То се Љубиши врло допало, и он је са пола зинугим устима слушао. Међутим је Стевица испод руке се кудао, и Љубиша је иио једну чашу за другом без да је осетио нашто овај смера. — Из једног разговора пређе се на други, а све о народним стварима; тако поче Сима из Потисја да приповеда свој избор у Кањижком срезу против Кошута, де је Кошут са неколико гласова већине био изабран. Говорио је како су бирачи одушевљено ишли на биралиште, како је он на 57 кола, у сваки коли по 7 бирача, од којих је по један знао у гајде свирати, ушао у Кањижу, те да није било насиља, заиста би оборио Кошута. Ово се вашем Љубиши још већма допало, он је од драгости лупао песницом о стол, а мало, мало, засукивао је рукаве, гладио бркове, махао главом и цротрво дланове. У један мах смирио се. Он је нешто ночео да мисли, Међутим је час један, час други куцнуо се с њпм, а он

је у својој замишљености, пио чашу за чашом; а можда је и сам тако желео, да добије куражи, мисли и полета. На једаред устаде. У десницу ухвати пуну чашу вина. . Левом поглади своју дугу, лепу црну браду. Склони бркове са уста. Управи евоје погледе на Симу из Потисја и високим ал не посве чистим гласом одпоче: Господине! Побуђен непредвиђеном околности, уважености и јуначким Српским мишицама необоривом — 57 кола, на сваки коли по 7. језгровитим југовићким бирачким гласова, за оборити Кошута Лајоша (овде дола^и мађарска пословица „псовка"). — Ово неколико капи оћу велештованом као што рекох и велезаслужном непоколебимом и предходно познатом Србину Сими из Потисја да наздравим. Господо! Ми, ако не сутра, данас, али у овом четрнаестом столећу зацело, само ако дух околности и суверени Старе Србије, Босне и Херцеговине неби у корист његове световничке борбе, нашег премилог и превазљубљеног Патријарха Арсенију петог, — то вам ја као што ме овде видите, немојте мислити, да сам пијан ( али вам свечано кажем — нишице јуначке, са јорданском водом посвећене т. ј. крштење, а то ће рећи наша дика и понос, име му зиате, јер је озарено у души и зарезано у крви нашој, — и кад то време дође, онда вам очито овде