Starmali

250

„СТАРМАЛИ" БР. 32. ЗА 1886.

су дознади, да они управо нису Срби били, него Хрвати. Сироте кости ! Мало ли им било, што се о њих ломила турска конља, него се сад морају и у гробу превртати. На послетку, и право је тако. Кад српоки књижари немају учтивости према живим Србима, као што је то доказао Каменко Јовановић у Панчеву, за што би били учтиви према мртвим Србима ? Кад могу занешени Хрвати поридати народно име живим Србима, за што не би онда браћа Поповићи продавали „мртве душе" ? Кад моту други књижари продавати Гогољеве В мртве душе", за што не би српски књижари продавали српске мртве душе ? Него да се манемо таквих жалосних ствари, па да пређемо на веселије. Ето н. пр. из Будимпеште стиже нам глас, да је Герман јако оболео. Због тога неће се зацело нико од Срба снуждити, па макар браћа Поповићи и Германа прогласили за Хрвата. Ми до душе не желимо браћи Хрватима никакву несрећу, али нам они зацело неће замерити, ако рекнемо, да би Герман требао бити међу — Германима. Међу Србима му нема места. Питање је само, какве је врсте Германова болест. Ја држим, да је такве, да ни један лекар не може лека наћи, али му може наћи српски народ. Нека га тако отпоздрави, као што је он поздравио даљзку депутацију, па ће одмах излечен бити. У осталом, српски ће народ тозацело учинити, само с том разликом, што ће учтивији бити од Германа. Неповеренице Герману — то треба да је отпоздрав српског народа после онаквог Германовог владања на сабору. Из сви.ју наших општина треба да се дигну неповеренице Герману и да се одшетају у Карловце. Онда ће се можда и Герман на нашу радост — одшетати. Милисав.

У Ш Т И П Ц И. Сентомаш је поч^о. Е па поч Сентомашу! * * * Власти у Србији муче опозицијоне људе. Опозицијони људи немају се тужити, јер и они м у ч е, (ћуте.) * « * У Београду колера. Види се баш да у свачему Београд сљедује — Пешти. * * * Чим је краљ Милан чуо да је у Београду колера, одмах је дошао и он тамо. Тај му је корак сасвим паметан. * * * Београдске новине дигле су велику ларму, да у Србији краду Чивути државну жељезницу. — Неће бити баш тако страшно" — одговара на то „Видело." Дабогме, јако страшно није, јер се у Србији нема шта млого више красти. * * % У нашој монархији, у Бечу, покреће се лист: Деномрзац," Као да нам је све остало добро, а само треба још да мрзимо жене. * » Донекле има ипак та ствар смисла. Жене су одис-та родиле оне, који су нам криви. * * * У Паризу је скочила једна госпа са четвртог спрата, што јој муж рече, да јој не ваља шешир. Герману вели цео наш народ, да му не ваља душа, а он не да скаче доле, но да може још више би се попео.

пфдаждоодв. Како се може и без ајзлибана брзо путовати. (Свршетак.) „„0 мајк'! гле ти! Неки дремеж напо на мене, а нисаи што-но веле само о „ вруштуку " попио три вракла ракије и једну холбу вина! — Али гле ти њихова посла, како су се они улењили ! Вранац! Жерав ! Госину Вам намеру ! Сад ће те попамтити! ђи ! ђи !!" — И садокрену држаље од камџије, па фискац најпре вранца, па богами онда и жерава по леђима, па по ногама. . . . Жерав као мало жустрији поче се ритати и у мало што госи не изби лушу из зуба вранац као прототип флегме, тек се мало отресе, за тим сложно повукоше . . . на . . . после 5 минута и сложно попустише. . . Кола се полако одмичу, жерав и вранац ногу пред ногу, кочијаш дрема, а наш журни путник ? . . . Први пут ваљда у свом веку намргоди се, стиште зубе и после кратке почивке раздера се: „Јес' чуо море! Тако ми светога Макарије, ако не погониш те стрвине, ђаво живи нека ти кожу дере !" — Ма, буди Бог с' нами, господару! — Далеко му лепа кућа! Мани се ти њега!" — рећиће бачванин снако бунован, јер као

сви његови сељани, држао је на врачбине, слутње, и том е подобне безпослице и бојао се ђавола и вештица. Видећи бачванина онако застрашена при самом спомену на ђавола, севне нашем пријану као муња, мисао кроз главу, да бачванин на најлакши начин раздрема и његове хатове убрза. — Згода му се дала, не може боља бити, а радосг, што ће се своме немзрном кочијашу осветити, а при томе својој природној вееелости задоста учинити, расветли му лице. — Бачванин још једнако гунђа „буди Бог с' нама", а при томе се спрема, да и опет мало продрема, коњи иосле кратког каса, на који их држаље од бича, камиш, па и песница бачванинова погонише, — и опет ходе свој лагани ход, на целоме путу нигде живе душе, — у једаред бачванин отвори мутне очи.. . па слуша, . . . цин! цин! чује се мало звонце, и то баш за његови леђи . . . цин! цин! . . . „Но шта, је то ?" ... упитаће сам себе, па се онако на пола обрну, да види шта то звонка. — Није још врат ни на пола савио, али се као громом ударен о'-рену натраг, и са дрхћућим рукама зграби узде, па колико га грло носи, раздерао се на заплашене коње : „ Ђи ! Ђи ! Жерав ! Врана^ ! Ђи ! Ђи ! Ђи ! Буботка за буботком падала је на леђа његових „ хала", бич, камиш и шиљкаш — опанак на изменце чинише своју дужност, а сва пољана јечи од громогласног дерања : Ђи !