Starmali

„СТАРМАЛИ" БР. 7. ЗА 1887.

овог месеца неки општинари држе своје седнице у пиварама; од домаћих послова сад се предузимају брачни разводи, јер ће скоро бити продетња седница митрополитског савета; многе јуристе се уписују у петнаести семестар; Бонту бере љубичице и новчиће (цвет) на Калимегдану и на Врачару; васеленски патријарси бацају нешто Анђелићу на тем е; у Босни нпчу печурке и чланови друштва св. Јеролима; Виловачки брег потопила бара; руска поморска фрегата „Новгород" превози школску децу у новосадску јовановску школу.

Шетња — без шетње. Не знам како чине други, ал кад на мене дође ред да пишем шетњу ни]е ми до шетње. Него баш седим, седим, па завидим другима како се шетају, а ја мислим, мислим, како ћу сакрити од света, да нисам баш јако шаљпв. Седим тако јуче у кавани, седим и мислим, како ћу што лепше написати, да сам се шетао, кад чујем за другим столом тихи разговор. Наопако, та то су неки бунтовници. Нисам могао баш чути реч по реч али сам разабрао ипак страшну смисао. „Дакле у Сентомашу?" пита један „тамо" богме, и то сви; ту нема шале." И онда чух још говорити о „ускреу", о Бачванпма, Банаћанима, чух, како веле, да се овако више не може и да је све удешено, само се још не зна на сигурно дан. Наопако! Нема сумње ово су неки бунтовници, а у Сентомашу треба да букне буна. Но нисам ја сам чуо овај разговор. Неки други братац са трећег стола опружио уши, на онда опружио ноге, те трч у магистрат. Тамо је узбунио све. И да нису случајно дознали у чему је ствар, богме би дошло до мобилизације, јер у Новом Саду мобилизују војнике " ШФДДМОТЖЖ. ( Ј Сиромах муж. (Пигмо пуно туге и жалости једног усамљеног мужа својој драгој женидп.) ухнатно „Др. КАЗБУЛБУЦ-. У Новом Саду 1. аугуста 1886. С латка моја Јулчице ! Тужиш ми се у твоме јучерањем писму, што ти ја тако ретко и увек само неколико редака на карти допиеници пишем, дочим твоје иријатељиде дан у дан од својих мужева опширна писма добивају. Драга Јулчице! да сам и ја тако површан, и да не осећам много дубље него они, б^ла би то и за мене маленкост, сваки дан ти читаву литкју иритворности написати, али ирава је туга нема. Но почем би моје ћутање са твоје стране могло хрђаво тумачено бити п почем ти моју тиху тугу као не љубазност са моје стране сматраш, то сам наумио да данас сав мој терет са срца испишем^

и кад је избор посланика и кад долази Мориц Паја и кад се скупе неколико грађана на пријатељеку вечеру. А шта је било у ствари? Е шта је било! Говор је о томе, да велики бирачки збор буде у Сентомашу. Сентомашу, роде хеј! Сентомашу, мали Цариграде, Хеј роде хеј! Боже мој, од кад нас већ ова песма зове у Сентомаш. И ето згоде, да се једном одзовемо. Но кад је о српском народном збору реч, онца Сонтомаш није Сентомаш, него Србобран. Замислите само Србобрански збор. У тој речи србобрански лежи већ готов програм. Ту тек нпко не може претпоставити, да ће се на србобранском збору решити, да не бранимо оно што је српско. Није нужно ни препоручивати, да нам се треба у Сентомашу „држати као Каћ," јер се Сентомаш држао боље од Каћа. Друго је што Кикинда! Да смо дошли ш е три године сви у Кики нду, могло је бити речи чак о к п к и, или доћи чак до за к и к е. Али Сенто м а ш, то је — таз. У оталом времена се мењају, па и Кикпнда. Многи је наш свет стајао до сад на грудобран^ и србобрану, али није био у Србобрану. Сад ће ти људи доћи сви тамо, па да видите ч а с т и. Части за нзшу општу ствар, а части ако хоћете и иначе, јер Србобранци знају за част од сваке руке. Још је нешто добро у Сентомашу. У читавој речи Сентомаш нема слово „ј." (Јота) нити тамо дају што на Јоту. Него има у тој речи ова „сугласва" писмена, јер о самогласима нећемо да говоримо. Дакле има прво „С" (слово) значи да ће бити „слова," има писмена „и" (наш) а шта значи наш, то је сваком јасно, има писмо „т" (твердо) значи нећемо бити мекани ни млаки, има писмо „м" (мислете) значи да треба све добро промислити и на послетку има писме „ш" (ша) а то је старо словеаско писмо, које не треба заборавити. Чудићеш се, слатка Јулчице! како сам се за ових неколико недеља нашега растанка, (првог и надам се и последњег растанка у нашем блаженом браку) променио! — Оно интересантно бледило нестало је са мојих образа, и уступило место неком и ростачком руме тлу. Наши познаници увек ми се чуде: 0, како добро изгледате! . . . Какву живу боју Ваше лице иокчзцје ! . .. Кратковиди и не сањају, да је то јехтичава боја моје велике туге за тобом. Ни један весео часакЈне ироведох, од кад си ми ти отишла. Наш стан изгледа ми са свии пуст. . . Пре ме је увек са зором пробудио твој креаки глас, кад си са твојом речитошћу наређивала куварици или собарици нужне послове. То ме је чисто оснажило и очеличило за дневни мој рад! . . . Сад се не чује ни жива душа; девојчуре"као да су се договориле, да ме пусте увек дуго спавати .... Као какви дуси иду — догод ја дремам, — на прстима, и шапућу, да их ништа не чујем. Још се честито ни обукао нисам, а кава веЛ чека на мене ! .. . Ти си се, слатка женице, увек иобринула, да се кафа ваљано олади. Знајући, да ми кава без тебе никако