Starmali

„СТАРМАЛИ" БР. 10. ЗА 1881

вјврују не може да ставе. И онда ће се брзо изиграти они, који су хтели ГГолита да изиграју.

Ево шта овај пише, — а тако некако стоји и у „Бранику" и у „Застави" да су и једни и други били вољни на споразум, признају даклем да га је могло бити. — Ох, та то би јапунџе прекрасно било, да није дошло после кише. Да је то јапунџе провиривало и из „Заставе" и из „Браника" бар на недељу дана пре збора — па да нас бог види у том новом јапунџету (а ђаво искупитељ не би нас у н>ему познао, па би нас се окануо).

Јаша Томић хтео је да са астала препоручи Полита за председника, али га са стола нису хтели слушати. Можда би га из „Заставе" боље послушали, хе ал се закаснио, или бар касно је уранио.

Иа последак није морао председавати пи Полит ии Цвејић. Председништво није ради одличија већ ради мира и реда; а одличије биће кад станемо посланике бирати. — Вешто је доктор Најица доказивао зашто да се не мења бечкеречки програм, — да не би дошло до расцепа. Али у вреви и жагору заборавио је да тај разлог примени и на избор председника.

А шта овде с.тоји ? — Не треба у програм метати и економне (материјалне) интересе народа — то не спада у политачки програм и власт би нас могла распрштати, јер прелазимо сво^е границе. — У ту школу могао би ићи сто година, ал ме господа учитељи не би обавестили. Ја знам да је мало кандидата, који за време кортешовања не обричу народу ма каксати овај мали излет, чисто би имао вољу да опишем: какав је шешир испод ког „шлајера" био, па тек каква су красна лица испод шешира вирила. Није чудо што сам са нестрпљењем чекао, кад ће се која од њих осврнути, да нам обрати пажњу на какав леп цвет, па да им том приликом гледнем у лепе очи. До Челића, једног малог сеоца води раван пут, за који можемо за цело данашњој влади бити благодарни; одатле се пут диже постепено све на више, док се већ не уђе у саму Мајевицу. Ако смо уживали на дојакошљем парчету равнице, т,» нам се груди морадоше све већма ширити неописаним миљем, што год се даље и више пењасмо у гору. Благослов божи излио се над овим комадом земље обилато, па не знаш куда ћеш пре да погледиш. Пут раван као длан води на завојицу до на врх Мајевице, а одатле исто тако доле у низину, где лежи место нашег циља. С десне стране пута уздижу се камените стене дочим свуд наоколо окружују нас зелене шуме и разна омања брдашца, — средином пак, готово испод наших ногу јуре брдски потоци, шумећи преко нагомиланог камења и жуборећи приповедају овима силу и славу творца ових рајских красота. По путу налазимо гомиле сиротиње боеанске како ку-

ве олакшице материјалне. Па што је кандидатима слободно обризаци, зар народу да није слободно то од н>их искати. Кажу да се и Јаша Томић тога искања одрекао, — ал народ се тога никад одрећи неће.

И ово нам је неко јавио. На збору наједаред неко повика: Ево иде слога! — Врата се отворише — сви тамо погледаше. А кад оно: није с л о г а него солга.

Солга г. Гомбош кажу да се још добро владао. Више пута је опомињао, па тек је онда распустио. А да је био на његовом месту уредник „Вр. Доба", он би казао: Браћо, кад сте тако лепо зинули један на другог, сад гледајте па да се и поједете, а ја макар вам свима у моме листу ласкаве епитафије писао.

Још нисам изцрпио сву гомилицу листића, која је предамном. Али сам исцрпео и моје и читаочево стрпење. Па за сада доста. Један члан уредништва „Стармалог".

Бесели календар. IV. Април. — Травањ. Мото: Сејем жито. ниче раж, У Априлу влада лаш! А п р и л а месеца наступа сунпе у знак бика, али ће сунце за то инак и другу марву, белу и црну, грејати. А п р и л је добио своје име од српског усклика »Априлилили!", који усклик српскинарод врло често у себи или велегласно употребљује, нарочито

лучи, лупајући камен по цео дан, посипајући га по „тести" да буде лепша и угледнија јер ће за кратко време овуда проћи надвојвода Албрехт, па знате, — та дабогме да знате ону причу оНотемкиновим селима, кад је Катарина велика хтела да види како јој живи сеоска сиротиња . . . Што се даље одмицасмо сунце све већма зажеже, и да мајка природа није кроз целу Мајевицу спровела разне хладне изворе, овај јадни народ морао би скапати на великој припеци, али овако видесмо сваки час у стену уврћено парче дрвета, преко којег тече кристална вода, мелем за изнурене рањенике. Простија и једноставнија извора нисам никад видео, али ни тако добре воде нисам се напио, још од онога доба, кад боравих у светој Фрушкој Гори. — Око 10 сати бесмо код Мајевице . . . Сиђосмо се с кола јер нам жеља беше, да овде, ближе небеском своду, ужинамо, и уживамо. Кола поставимо у дебео хлад близу потока, који се овуда вијугао а ми се посадисмо без многе церемоније у зелену траву и не могосмо се довољно надисати оживљавајућег мириса из околних шума. Лепојке почеше развијати разне замотке и ја не могу ни сад да појмим, како сам са само два ока могао у један мах све и сва да видим. Божији рукосад свуд око нас, — али божији вајдивнији, најсавршенији