Starmali

„СТАРМАЛИ" БР. 10. ЗА 1887.

Не — нећу му очи ископати Та слепоћа, баш она нас пати. Пре би себи очи ископао, Па би браћи своје очи дао, Нека виде — чега да се стиде. Нека виде — ид ја да не видим, Да не видим, од чега се стидим. С.

Одговори уредништва. Ова рубрика долази обично на последњој страни; али сада нека се сподоби на прву страну. Нека се зна чија је кућа масна, — па од силне масти (и страсти) кдизи што горе то доде, што доле то горе, окреће се све тумбе. А друго ми смо у својој кући господари, па можемо стати и на астал, — можемо се подвући и под астад, кад како треба да се покаже господарство. Преда мном дежи читава гомилица телеграма, љубавни и мрзовни писманцета, коресподенц карти и свега онога због чега ћу на нову годину писмоноши морати дати напојнице (а кад се сетим за што, радије би му дао какве пабојнице.) — Већина ти саобраћајних дистића дошла је из Сентомаша, или бар говори о Сентомашу. На њима лежи „брифбешверер" у форми кристалног лава, — а лав се тако покуњио, као да је и он био у Сентомашу на збору. Сад ћу у ту хрпу још једаред да завирим, па ако ми што на ум падне, да и одговорим.

Први телеграм из Сентомаша добио сам од пријатеља Мише Д. — Телеграм је гласио овако: „Твој телеграм доцне стигао. Међу тим ствар свршена- Тво ј Јаша подигао себи најмонументалвији споменик." — Ово ми је била загонетка. Но трудио сам се да је на добро

ШФДЈШвШШ.

Преко Мајевице! Иутописна цртнца од др-а Каабулбуца, Само да ме која од лепих читатељака не промени са оним славним војсковођом, који је такођер узвикнуо: „Преко Балкана!" . . . Додуше има сличнорти између његовог прелаза преко Балкана и мога прелаза превд Мајевице, али има да видите и по нека мала разлика. Тако н. пр. и Паскијевић је у друштву прешао Балкан, а и ја сам имао друштва, само не беше онако велико. Даље — и Балкан се том приликом разлегао сд громогласних, разностручних одјека, а и Мајевица разлегала се милозвучним, танкогласим узвицима, — само је онде била рика тоиова и хиљадугласно: X у р а ! а овде је била попевка и петорогласно: Живео! . . . Јелте да ипак има неке мале разлике? . . . Али вас уверавам, да смо нас петоро правили више ларме и вике на Мајевици, него десет козака на Балкану. Давно ме је жеља вукла да видим Мајевицу, тог сведока свију тешкоћа, свију болова, што их наша браћа

тумачим. Сигурно се, рекох, .Јаша поклонио старијим факторима, па га сад они поклањају мени. Сад још ако и Јаша на ту се цесиЈ у (не на с ецесију) потпише, може све врдо добро испасти.

Други телеграм добио сам овога садржаја: „Неки воду муте. Али уловљеног сома неће Срби појести." — Хм! премишљао сам. Џаба ти и воде, само нека се у Сентомашу наточи добра и чиста вина. Што се тиче Сомова, тога нам баш и не треба, било их је доста у Сом(з)бору. Ади који су то што муте!? \УегтиШ Педен! Чемер! Жуч! То ми се врзло по памети. И да сам одкуд био Реља од Пазара, полетио би био тамо и смутљивци би пазарили од мог топуза, да би таки омутавили.

Трећи телеграм гласи: Народ не даде ником говорити. Збор распуштен. Овај се телеграм деди на два дела. Други је део сасвим јасан, а први је ужасан. Или можда народ неће да се говори као до сада. Не да да се опробани људи сумњиче, већ хоће да заглуши распру и неспоразум. — То би било ношто друго. Али ко ће то да пресуди овако из даљине. — На можда је тај народ, који и тако ретко прилику има, да се чути даде, хтео ту прилику да употреби, да се мало избебуче. Кад се чекало по сата могло се чекати још толико. И ако је истина да је дарма тако страшна била народ би брзо промукао, па би онда интелигенција прешла на дневни ред — или на дневни неред.

А шта овде пише ? — Ако је то истина, да су противници Подитови то унапред спланирали, да га најпре изберу, па после бламирају, — онда је та подлост тако велика, да у оквир мога политичког Бошњаци вековима претрпеше, пак — али то већ иде на други лист. Два пријатеља са својим и лепшим и бољим половинама примише ме као санутника, и једног дивног летњег дана кренусмо се одавде (за читаоце је свеједно одакле) преко дивних и у пуном чару летњег зеленила лежећих пољана и брежуљака, за тамо; (за куда, и то ће вам бити свеједно, главно је да знате, да Мајевица раставља ова два места) . . . Обе лепе и младе госпође седеле су на првим колима, а нас три мушкарца заузесмо (из етикеције коју нам нова култура улева) стражња кола . . . Сунце тек беше отскочило, да и оно проматра овај красан комад земље, преко којег наша кола весело тандркаше. Госпођа Милка час по час освртала се, да види, да јој се како њен драги муж не би изгубио, дочим њена другарица, коју сви „Неном" звасмо, са озбиљнијим погледима наслађаваше душу оном рајском панорамом, кроз коју пролажасмо. И моја два друга беху очарана лепотом шумског зеленила, па и ја морао би бити слеп, кад не би видео овај красан предео, али . . . враг да зна, некако сам најрадије гледао пред-а се, и лепршајући се „шлајери" лепих госпођа имали су за мене готово већу привлачну снагу него красна околина . . . Да висам наумио укратко опи-