Starmali

110

„СТАРМАЛИ" БР. 14. ЗА 1887.

Пешта и Цетиње, Кад је оно један одличан Маџар био у Црној Гори, одвели су га у познату билијарду, где се, као у некој касини, састају госиода Црногорска. Маџар је учинио приметбу, да је бидијарда врло кратка. На то ће му један домишљан рећи : „Не можемо ми имати све као што је у Пешти, — а то баш и не желимо. На Цетињу има билијарда кратка — а у Пешти има милијарда д^га.

— Јаде — јаде. У „Нашем Добу* излазише члавци под насловом „По л и т иј а де". То је јамачно дало повода г. 1 / 2 1^Н;-у да у „Бранику" напише „Јашијаде.* Оно прво је само писано. Ово друго је и читано. А треће је питано: Где су „Павловићиј а де ?" На то треће, понајвеће, (зло) одговориће лист увек светао и чист, који се зове „Шајкашка свест."

Јадиковање једног учитеља. Ја сам се ове године оженио. Моја жена била је пре осам година мој 1>ак. Сећам се пао даназ, да никад није знала лекцију. И баш за то, што сам се тога сећао, изабрао сам ја јесенас њу за сапутницу свога живота, Али јест, Вићо! И ти си ми мајчин рачувџија. Она иста Јула, што негда није знала лекције ни бекнути, та иста Јула не да ми сада чита лекције, него ми је већ дошло да, ма у Босну, побегнем. Стенографирао.

Красан живот. Питали једнога подпапучара, како може опстати са својом женом. Па ми врло добро живимо, и уживамо једно с другим. Одговори он. — Но, волели би знати какво је то уживање. — Па ја ћу вам казати. Моја жена, кад се разљути, (а то код ње често бива) онда обично вура на мене, што пре дохвати. Кад год се вури на мене последица мора бити или да ме „трефи" или да ме не „трефи". Ако ме „трефи", онда се она радује, — ако ме не „трефи" онда се опет, ја радујем. Па тако делећи радости једно с другим, ми красно век проводимо.

.X 0 П

с а л

. 0

Јуче се разговарах у друштву пријатеља, о детињем добу, о добу школе, учења и мучења. — Сваки приповедаше по неку ситницу из оног блаженог доба. — Један рече, како му је тешко у главу ишла: „физика ; к други је имао увек кубуру са : „историјом," трећи са: „граматиком," и тако већ редом. — На послетку и ја ћу рећи, да сам

до душе у свима предметима, био доста добар ђак, али — „рачун" . . . Рачун ми је тако тешко ишао у главу, да сам једва једвице докотурао се до — „ тројке и .'.... „Хоасала !! ! а — зачу се у један пут глас мога малог ђака, кога ми ни приметили нисмо, — „ хоасала! Ја имам „ двојку " па ти опет није право, а ти си видиш имао „тројку и , иа ти ја ништа нисам замерио!!! — рече, и — остаде Богу фала жив и здрав! Др. Казбулбуц. Два Србина и комшија Шваба. У селу Ст. Ш. живе мешовито Срби и Швабе. Швабина је кућа између две српске у среди. Срби су дакле комшије Швабине. Оба Србина као гостољубиви људи, кад год су каква весеља, као: свечари, славе црквене а и о великим празницима, увек су призивали комшију свога Швабу, или један или други на ручак. Шваба је редовно одлазио кад сам, кад са својом кредлом, а више пута довео је и више својих. Често је шваба одлазио и незван, час код једног, час код другог. Јео и пијо до миле воље. Частијо се код своји комшија Срба, док се овима већ досадило није. Лукави Шваба пак србе комшије своје, звао је само о кирбају. Частио је њих по швабском адету, са сатљиком вина и нешто мало колача. Тако је то трајало неко време. Кад већ једном овај долазак швабин србима досади, договоре се њих двојица да се комшији Шваби освете. Но како и на који начин? Први Србин предложи следећи начин: Ти ћеш швабу позвати као обично на ручак. Посадићемо швабу у среду, онда ће мо се нас двојица у пола ручка покавгати: тићеш рећи да је шваба твој — а ја ћу рећи да је мој ти ћеш бранити твога — а ја мога швабу, па ја ћу онда по твоме, а ти по моме шваби докле год га се својски не налемамо. Тако се и збило. Позове другд Србин комшију швабу на ручак. Шваба се лепо као и свагдар одазове. Радосно дође, намести се за ручком у среду, па одпочне својски на понуде њихове звизгати и пити. Домаћин ће почети швабу нудити јелом и пићем. „Једи, пиј комшија мој, де да будемо весели " На то ће други: Та мани се брате! што си салетијо комшију? Не престано га нудиш, та није он ваљда само твој него и мој комшија ! Први: није он твој, него мој! Други: није твој, него је мој! Први: кад је твој ево ти твоме шваби! Замане онако својски па ћуш по шваби. Други: кад ћеш ти мога и ја ћу твога, па ћуш по шваби. Један ћуша с једне, а други са друге стране. Ово је овако трајало ноколико минута. Шваба је био мијо гост час једног, час другог, докле га се нису својски наћушали, онда га пусте а шваба у потпуном уверењу, да се због њега покавгаше, онако исћушан пође кући. Преко пута на сбкаку седили су комшије, видећи Швабу упитају га: Шта је то с' тобом швабо? Зашто тако рано са ручка?