Starmali

„ОТАРМАЛИ" БР. 15. ЗА 1887.

11?

Мухамед брегу — кад народ неће Тиси, мора Тиса у овај мах народу. После, кад неки екстра фонд у Пешти учини своје, и кад паприкаш и чивутска клипара учине своје, биће опет све добро (по Тису) а по народ, разуме зе, рђаво. Зна се, дакле, шта Тиса хоће. Кад се зна, а то зпа и „Стармали," онда не остаје ништа друго ни »Стармалом," него и он мора на далеки пут, Не заиоведа му нико, а он се и не креће у кортешовање, већ само да припази да когод бар у српском народу пе замути воду, па да хвата по мутном бвраче Тиси. То није ништа друго, него да припази, да когод не помути свест народну. Није, истина, ЗрагказзасНгес1ог а 1а гос'пар Паја, иије спахија од толико и толико хиљада ланаца земље а 1а бивши адлатус босански, па баш се у томе не може мерити ни са бившим кулпннским послаником — тисиним кључем за отварање (а валда и растБарање) српске свести, а мало и српске автопомије, па нема ни добра близу Будима — нема он од свега тога ншита, али зато има он чисто српско срце, а то је главно, па је он и најчвршће уверен, да је то и чист неокаљан образ уједно и највеће благо. Е, кад је тако, онда и „Стармали," хтео не хтео, мора такођер па пут — не себе да очува већ да припази, да Тисини Срби кортешк не окаљају и српском народу образа, кад су већ свој окаљали. Мора п он, већ по свом „занату" да оде опет у народ и да том народу каже, да ни ритови, ни лепе ћуприје, ни пашњаци, пи мађарски паприкаш, ни чивутска шпирка не перу окаљапе образе, нити сваљују грехе са душе, а најмање све то још може да умири — савест. Нема се, дакле, куда, него управо у народ. Клин се клином избија, те кад се Тиса слрки клииовима (а и маљем, па и секиром) не можемо ни Растерао с чела оне — мутне ббре , — Пуковник их дуго обојицу гледи, Види како млађи црвени и бледи, Па ће онда рећи : „знаш ли главо седа „Каква се над тобом натуштила беда? .. „Шта уради болан ? . . Ти часника Луши! . . „Да ли ти је био сотона у души, „Кад подиже руку на : „ царева сина ? ! . . „Колико си, реци, заслужан батина' ?? . . . — ћути чича Грга, а бркове гриска, Премишља се мало, а песнице стиска, Па ће онда рећи, одважно и смело: „Што сам чуо, биће истипа за цело ; „Да је аравда увек била ти у груди, „Да ти срце увек ио заслуги суди, „Па послушај дакле, господине силпи, „Шта поруши санак бабајков умилни .... „Ево види само, ово лице бледо, „Тај до јуче беше моје драго чедо ! „ Понос оца стара, . . . радост целог села ! г Ал га јуче нека мађија занела, „Па уцвели оца, поштена и вредна, „Старешину куИе, — а сад кривца бедна. „Па не рећи мени као оују своме, „ Родитељу старом, б&би рођеноме,

ми њему на сусрет да изађ :мо са ружама и са шећерлемима. Наопако, још сами да подмећемо главу, кад видимо, да се неко спрема, да нам главу одсече ! То не сме бити. Нису наши стари потоком крв лили, не знам за кога, већ за нас, своје нотомство — али не за кукавице и туђе пришипетље, него за људе онакве, баш као што су и они били. Главу дајем, ал образа не дајем. На част сваком и ригови и ћуприје, кад не живи као човек а још мање као Србин. Е, тако „Стармали" мисли, а он што мнсли, то и говори, а не као што раде мпоги баш данао посланички кандидати (да богме, највише владини људи), да једно говоре, а друго мисле. Раде опи сасвим као и .пецароши": Леп мамац надену на удицу, али су језичац од удице наоштрили. Владипим људима је мисао Тисина онај језичац, а њихови говори - то је мамац, Не треба се, дакле, лакомити на тај мамац, јер исто онако, као што се риба ухвати пре него што и прогута мамац, тако и ми од свију оних сбећања не ћемо имати никакве вајде, али зато можемо да платимо својим образом! т 1увајмо се, да до тога не дође! . . . Тарас. 1ш»( к ке1|г{ та*е аисћ Га1|г1)аг Не би чуда било Сред данашњег стања. Ако ко год сања II о д е лу и м а њ а. Ал ја нећу вијат' Мие'о тако смелу. Ви л' се могли сложит' У другом начелу На пример у овом: Имање по делу? У Недемагогији 1987. ПлаТОН АкаДвМИСТа КаЛвМбурОВИћ. „Пего оп ме сматра као : „Кочијаша" ! ! . . . (Ту се старац Грга, срца свога маша) „Ја не скривих дакле! не сматрам се вина, „Ја не Куши: „царског", него: „мога еина" ! : . . .... Чича Грга стари, још говорит' хтеде, Али чудо збиља, да толико смеде! ... . — Намрштено слуша пуковник му речи, Свака реч му чудно у грудима јечи; Та и он је иосто из сеоска дома, Али пије тако понео се ома; Него и сад свету успомену штује, Кад о кући својој, о својима чује Г Т° су друге ствари "•/ . , . сад ће Грги рећи : „Нитковлук је овде, не мож' бити већи! „Али није, старче, овде твоја мана, „Већем твога сина, . . . сина тако звана! „Јер где дете, своје не иоштује старе „Ту се саме божје заиоведи кваре! „Такву дерлад неће ни песр за сина ! „Недостојан он је часничкога чина" / / . . . „Ове речи брује, као рика грома! . . . (Да је проп'о јадник, — види лаћман ома) Јер ако му овај сад заиражи чорбу; г Збогом официрство:. . . Дај на леђа торбу и ! Камо онда они снови лепи, бајни,