Starmali

„СТАРМАЈШ" БР. 15. ЗА 1887.

119

Нића премда је већ газио у шетдесету није у свом веку никад видео тако дебели кобасица. Ослови трговца са речма: А шта је ово драги мој пријатељу? Трговац услужно му одговори: „То су кобасице." „Ао мај!" никад нисам видео таких кобасица, па дал се једу? Па да, рече трговац. Па како упита Нића. Готове се на разне начине а по највише се једу овако виш! ситно, танко, исечене, пресне; а можеш их и обарити па са реном јести. Е па добро баш, молим те оцеци ми нодобро парче, или дај ма и целих да понесем мојој жени Вирси. Нека и она види што још у веку веном видела није, па да их опробамо, да ли су добре за јело? Трговац му да омање две кобасице, а Нића исплати и оде. Тек што се неколико минута од болте удалио, врати се онет натраг и запита трговца: „Знаш шта пријашко ! Ја сам човек сувише прост. До куће ћу може бити, све заборавити, него те лепо молим, буди тако добар, на ми напиши нисмо како се ове кобасице готове? Дал се баре, кувају ил' пеку? Ја имадем ваљаног комшију Шају, човек је писмен разуме књигу, он ће мојој Вирси нисмо прочитати а она ће онда по писму кобасице зготовити. Услужан трговац напише одмах писмо, како се и на који начин кобасице готове. Нића узме писмо, метне га у један а кобасице у други џеп, пак оде својим путем. У улици, којом ће Нића проћи, да дође у крчму, где су му кола, седео је пред једном кућом један господар, а поред њега два велика ловачка кера. Кад Нића поред озог прође, оставе оба кера свога госу, па се стану око Ниће умиљавати. Ловачке су вашке обично према свакоме умиљате, па и према Нићи још се већма умиљаваху и то сигурно с' тога, што је из нићиног џепа онај дивни мирис од кобасица вашке Нићи све ближе мамио. Један са једне а други са друге стране непрестано се умиљаваху око Ниће. Тек што Нића рече: 0 мај ! никад нисам видео тако умиљатих вашака а један ти тури њушку у цеп, зграби кобасице па бегај са њима а онај други за њиме. Господар је седео, гледао и грохотом се смејао вештини својих паса. Кад се Нића у џеп маши а кобасица ни од корова. Погледа за вашкама и виде где му однесоше његове кобасице, па онако смешећи се рече: јес сутра мож' слободно кобасице носити, ал писмо је овде у џепу, незнате како ће те их јести. прибележио /ђ. Ц.

Јула и Тома, „Мора да си с неба пала!" Својој Јули вели Тома. (Тома вам је шаљив био А Јула је била хрома). — ва—

РШ- ЈоЦ! се могу добитн сви бројеви „

Кајиш за 63 форината. ђура црквењак из Мола отиде у Аду (по сата пешке хода) да купи кајиш у чакшире, прво сврне у једну поштену гостионицу, где га братија дочекају као познаника. Одма га почну частити не знајући дали ђура има новца, кад се мало угрејао, рече ђура: доста браћо, сад ћу ја вас частити! (Немој ђуро, никако нећемо примити; ти си сад наш гост, а док ми дођемо у Мол, онда ћеш ти частити), аја, неће ђура другчије; е баш кад је тако, рекоше, нека буде. Шапну му да иду на друго, угледније место, где се усрдније служи, — по 3—4 девојке; ђура радо пристаје; рече: имам ја новаца, од 3 године заслугу што сам помагао певцу певати, тек сада их доби; дакле ваљада вас могу частити Кад братија виде новаца у ђуре све се лепе око њега грле га и љубе, т. ј. док је трајало новца; — на то наиђе случајно г. ђ. и види шта се ради од невина човека; одма га даде бацити у једнога момка кола и однесе га кући. •— Кад се Н1.ш ђура очисти и освести види да нема 63 фор. — Еј тужан, зар толико кајиш вреди! Та могао сам га купити за 70 новчића. Од ■гешког јада ухвати га грозница, и тако у грозници оде на тороњ, па ће ту чекати 9 сати у вече да одзвони, али заспи и пробуди се тек око 12 сати ноћу. И онако буновап спопадне и почне звонити. Свет се побуни мислећи да Је ватра, и тако сутра ђура буде осуђен да плати глобу што је побунио село; те моли и говори, на кад исприча и то шта је јуче у Ади страдао, опрости му биров. Ето тако је то ; човек за своје новце може да накаља. Прекоморац. Циганска мајсторија. (Ј Уловио цигавин зеца па хајд с њим у варош да га прода. Један господин погоди зеца па упути циганина у квартир, да однесе деца. Путом сретне један други господин циганина па и тај погоди зеца и упути циганина к својој кући са зецом. Путем циганин још једном господину прода зеца и код овог последњег зеца кући преда. Онај први господин, не знајући шта се са зецом догодило случајно позове ону другу двојцу на ручак на зечије печење. Кад стигоше кући а зеца ни од корова. Онај други што је такође зеца купио, сети се циганском обешењаклуку, ал ништа не говори, већ се само смеје, позове обојцу код с<_бе, велећи, можда је тамо зец. Тако хајде сви троје код њега. Кадтамо, боме ни тамо нема зеца.Трећи се смеје па зове ону другу двојцу код себе. Ј> два ту затеку зеца те ручају. Е сад оће оно двоје да туже цигана. Добије циганин позивницу у суд. Сад се цига нлђе у запари, незна како да се код суда изговори. Отиде код једног чиве на савет. Овај му каже, кад дођеш у суд, па те стану питати а ти почни да звиждукаш, те ће те прогласити за лудог, а лудом пема суда. За отај савет погоди чива да му нешто плати цига, ако се срећно курталише од тужбе. Цига чиву послуша, те га суд за лудог прогласи и без каштиге одпусти. Чива га дочека, чим цига из суднице изађе, па иште од њега обећану награду. Цига пак њему вишта не одговара, само звиждука, говорећи у себи: кад сам мого ону двојцу са звиждукањем да скинем с врата, тебе једног ћу још лакше. прибележио С. Б. Стармалог" од почетна до да^а^-ј^ј