Starmali

180

„СТАРМАЛИ" БР. 23. ЗА 1887.

* * Руеија хоће да пошље у Бугарску Е р н р о т а. То је одговор бугарекој влади па Кобурга. У Нетрограду као веле: „Покажеш ти мепи Немца, покажем и ја теби Немца."

Ћира. Море, Спиро, шта је то са Пером Теодоровићем ? Спира. А шта ће бити, трице и кучине. Мрзи ме о том и да говорим. Ћира. Али како да је ни-—шта кад је ево ствар дошла чак до суда. Спира. То је Пера сигурно и хтео. Ћира. А како би хтео! Спира. Знаш, Пери је срамота што су га виђали да шурује са Гарашанином, пак ће му сад добро доћи ако суд, после званичне истраге изрече: ,Пера Тодоровић није напре дњ а к".

е.

П у с л и ц 8- Немачке се новине једе што изгледа као да пеће бити састанка у Штетину. — Не треба се жестити, — може бити ш т е т е и без Ш т е т и н а.

Принца Фердинанда јоште не признају; али он вели све је то ротква. (Можда ће битп и р'отква, — али Еренротква).

Д. Французи праве велики маневер; неверују Немци да је то само маневер.

м а

1*1. Хвала богу кад дочекасмо у Србији потпуно слободне изборе. Ту слободу мора и „Стармали" хвалити (ма да је не осећа).

X. „Видело" назива министра Радивоја Раком. А слободу избора моћи ће назвати р & к о м својом.

Говорило се да ће скупштина бити у Београду. Сад се вели да ти 1ласи нису били истинити него изНишљени. ф. Радић да буде доктор права !!! — Ал он то сигурно тако разуме, да ће онда имати право да кривуда, што је до сада тако лепо умео и без права.

<*». Даклем г. Вукашин почастио је све новинарске рапортере у своме винограду. Е бога ми има и кога, а има и за што. Има нас и оваких, ; Кад год седнем, узмем перо, Песме бих да пишем Кидам перо, кречим друго, Од муко уздишем. Распињу ме тешке мисли, Слава, величина, Па кад видим да не иде, Ја се латим—вина. Пијем, бого, дуго, млого, Пијем и сувише, Јер се сећам да при пићу Млоги песник пише. Па накресан кући дођем — Једва се довучем Али онда место песме, — Једва што се — свучем. У Бечу 1886. — кри—

Штета што нису принцу Фердинанду у Ебенталу измерили нос. Јер ма да му је нос при одласку био велик, кад се врати канда ће бити још много већи.

с брда с дола. I. Гако вам је то у свету. Свашта се догађа. Ето н. пр. човек се роди с мало повећим носом, па, ако му је отац какав сиромашак, он учи гимназије, после доспе у какву редакцију, натруни мало Мађарима под нос, они га затворе. Кад изађе из затвора а он — славан човек. Доспе вам онда свуда, дође и на сабор, има права, да се „бори за народ", јер је и „страдао" за њега. Осим тога има права, да зида куће, да грди оне, који нису ништа довршили (јер он је довршио бар кућу и шталу) а овамо се пача ЈУ У народне ствари, да се размеће као ваљан родољуб а у згоднии моментима, да је мањи и од свог рођеног носа. Онда вам изгледа, да је цео он, као што стоји, иаразит на том свом носу. То вам је у обичним приликама. Али се роди н. пр. човек с мало повећим носом у каквој херцешкој фамилији. То је онда већ друга ствар. Одрасте, постане улански официр, у том се створи каква несретна Бугарска, која на све стране трчи и тражи себи — кнеза. У том лутању наиђе и запне за тај мало већи — нос. Носилац тог носа квитира и сели у — Бугарску. За то, видите Фердинандо I. не каже: „Ја Фердинанд I." него: „Ми Фердинанд I." т. ј. он и — његов нос. Судбина јарац па — шта би. Треба имати за то — нос. Кад човек нема носа, може га дати и правити. Не помаже му, целог века свог остаће само обичан, поштен човек. Тако вам је то. Са очима је са свим другачије. Роди се човек с очима, живи па и — умре. Ако баш и он случајно постане кнез бугарски, он кокетира с целом Европом и то га упропасти, Ако је дакле човек Батенберг или — женско (што је у овај мах свеједно) онда му тако шта 'најлакше пасира. А ето узмите нашег слепца—гуслара и песника Вишњића. Он је тек онда кад је изгубио очи (физичке)