Starmali

196

.СТАРМАЛИ" БР. 25. ЗА 1887.

Кажу да се у Сибирији појавила куга. Ми то не верујемо догод не оду тамо неколико пештанских и бечких новинара да лично увере и себе и нас. Устава има рдвних — бољих а лоших. Србија канда пре свега желп такав устав, који се не да обуста внги. Г. Денић, председник савета неће да суделује у комисијп за нацрт устава, и то, као шго вели због сдабости. Што ће та слабост да изостаие, можда ће устав бити у толико јачи. —. Лендербанку су у Србији волели само неколико одабраних делија. Ннје им толико мила бвла ни Лендербанка, колко им је мило било лендер банчење.

Кажу да је бивши министар финансије г. Вукашин Петровић све своје непокретно имање преписао на своју жену. Зар то није женијално ! оЈ>. Ако је Тиса миш, мачак ће га преварити и уловити. — Зна т е-м и ш-в а р с к и мачак како треба маукати. г. Већ и самом Авђелаћу није право, што је владика Бранковић заопуцао говорити маџарскп. А како да буде право нама. =. ПГтета што сад нема какве нове етнографске изложбе у Москви. Ј. К. не би сад морао лично тамо ићи, доста би било да пошље своју маџарску беседу, којом је као Србин дочекао срнског владику.

узданувши, вратим се мушком одељку, да иотражим мој кревет : али како ми се нешто крв узнемирила, — ваљда са јаке врућине, — дуго не могох заспати, и премишљах • . . . . премишљах . . , . но морам нризнати, да ми у овај мах није баба Соја или која од њених „чесњејших" друга на памет пала . . . Жубор реке, коју снажни точкови иашег нароброда просецаше, чинио је тако успављајућу музику да сам са најлепшим мислима — слатко заспао и ваљда се неби још ни пробудио, да ме ие трже из сва нека велика ларма, трка по крову лађе и нисак свираљке. . . Брзо скочим те са другим сапутницима појурим уз степенице горе. . . Један плашљивац узвикао се: „малер"! „малер"! аја одма потегни у мислима сироту баба Соју, на одговор. „Малер" је додуше био, али богу фала не такав, да би нам опасност претила, јер у пролазу крај силних воденица, заљубила се наша модерна лађа у једну од тих водених ирастарих мајсторија , па је хтела са еобом повући. — Вратим се опет натраг и продужим спавање, те тако сретно и зору преспавам. Кад погледах у побочне празне

X. Кажу да су ови Срби, који су се настанилк у Русији за 100 годипа заборавили српски. Али ииа Срба, који су се вратили из Москве, на су већ после 15 година, код своје куће заборавили српски.

О. Открива се монуменат Деаков. — Деак погледа на све стране и рече : Молим вас, покрите ме опет. г*1. Јокајеву драму: „Тражи својесрце" забранише представљаги. Али та је забрана краткс траЈала. Нашло се срце. — Како би било кад би сада Лаза Костић својој драми преиначио наслов, па да се зове: „Тражи свог Перу Сегединца,* — били се онда нашао и Пера Сегединац. <?• У Новом Саду има један х а н, — тако се зове једно празно место, које ће доста новца стата док се изида. — И у Београд долази неки X а н, кој« ће стати још више новаца," ако се не поруши.

Немачког престолонаследника, који пати од грлобоље лечи доктор Макегше. — Кад би нешто султана заболело грло, тај се зацело не би дао лечити од тог доктора, — јер му је име врло налик на маказе.

1). Хрватски сабор попунио је места својих стипендиста. Нема ли ту каквог каиетана Рајина, да денунцира влади, како је сабор несавестан, јер су га руководили само партајски разлози.

X • Ас1 \ч>сет Рајин. Нема тога злочина, који не нађе бар једвог бранитеља. Тако и за Рајина веле, де је своје гадно дело учинио из два разлога. 1., Што кревете, брзо се и ја обукох, а у поласку онако тек овлаш, попипах џеп мога „иберцигера", у који сам синоћ, сигурности ради стрпао мој буђелар и женин џепни сахат. Знате, да се човек мора од злих људи више чувати, него од злих духова. — Зато сам ја и испресавијао моју „касу", т. ј. мој „иберцигер", пн га тушнуо себи под главу или боље рећи под јастук. Зато сам се тек онако пипнуо но џепу, али ми од тога пипања застаде и лунање срца и дисање ! . . . Дрхћућом руком пипнем опет — и оиет — и опег Пипај до јације, али не напипа ти ништа, до празан џеп! Свети громовниче Илија! Удри муњом, да ми расветлиш оне тужне мисли, које ми у тај мах кроз мозак пролеташе! . . . Хладан зној као грашак велики, осуо ми врело чело, очи укочено гледају иразнину изврнутог џегеа а из уста ми само по кадкад кроз стиенуте вилице промаче: „Ао — ла и !! — То знате није баш српски, али ваљда ћете разумети, као да сам казао: „Триста му. . 0 ' ! (НаставиКе се.)