Starmali

„СТАРМАЛИ" БР. 27. ЗА 1887.

213

П р о б а, Весело се Ива Са вашара враћа; Кунио је срце Од меден-колача.

Довечер ће бити Код снаш' Ане моба, Са отим ће срцем Драгојлу да проба. Има Ива срце Још кудкамо слађе, Ал с њим' неће да се У срамоту нађе Мора л' које срце Пукнути од зврце, Нека пукне ово Лицидерско срце.

Ујак. Али Милице! Милида (Јовану.) Ја чиним на што ме срце гони. Нека ме одгурне, нека ме презре, али ја (падне пред Јована) не могу живити. Јован (дигне је и загрли.) Слатко моје Милче ! Ујак (оде столу и преврће роман брзо.) „Како дивно мора да је кад се двоје мире!" Где је само то дивно место; аха (чита.) „Један ватрен пољубац беше знак потврде новоме савезу, и чудно осећање, баш као електрична струја обузе двоје измирених." Ах та то је дивота; знам, Милице, да ниси ни сама лепше замишљала. Милица (збуњено.) Шта, зар ти знаш ? Ујак. Јада не знам; оно, голубице моја, све ти ја знам. Милица. Па зар ? Ујак, Па зар ни хвала нећеш рећи, што ти жељу испунисмо. Милица. Ја сам збуњена! Ујак, Видиш како си била неблагодарна ? Јован. Немој даље, ујо! Доста ми је. Ујак. Ено га гле, а што се не захвали. Ја и ти се мучимо као глумци ту, играмо улогу неких типова из романа, па нам још ни заслуге неће да призна.

Допуна к новом речнику, II и л у л а = страсан дуванџија. Оаламура = велика салама. Трговина — пијан човек. Палица = женска која изгуби стид. К а л о п е р праља у манастирском прњавору. Чивилук шпајзцетла, кад ко хоће чивутина да почасти. Крвопија =. пијавица Папула српски поп, који се ноиаџари. Обала - кад се кијавичави људи љубе. Пудар тане из пушке. Ш и п о д е р мајстор крпа. Бравура кад ти лопов отвори браву, а ниси му дао кључ.

Прими ли се ово, Друго ће да следи. И заиста тако е' Многи бол заштеди.

Из трпезарије. О

Седели калуђери при ручку. Дође ред и на печење Чинија са печењем стави се пред игумана, ал баш оно парче које он воли није било окренито њему, зато се он нашали и окренувши чинију по својој вољи рече: овако с е з е м љ а о к р е ћ е. За тим гурне намеснику, но и овај је морао чинију боље да удеси, па и он рече: овако се земља окреће. Тако учинише и рекоше још неколико старијих калуђера. Кад дође чинија нред најмлађега у њој није било друго само ребра и парче шије. Он се на то намргоди и ево његових речи: Ви показивасте, како се земља окреће, а ја ћу сад да вам покажем како гром пуца; — па чинију на сред стола тресну и расплаши сву

братију.

Младмали.

Једној лепој крадљивици!

у сноменицу, §: 1. За крадљивце суд постоји : то је већем стара стлар, јер крадљивци увек чине своме ближњем штету, квар, §. 2. А шта теби да се суди сјајна звездо неба мог ? украде ми срце моје а не даде за то свог! . , . . §. 3. Казнити те с тога ваља, за то почуј строги суд

Милица. Разумем сад. И оно је слика Ујак. — моје кумице, Катице Жмирковићеве, за коју ћеш већ доцније дознати. А ово је гле! (вади одеран део нисма из шпага) одерани део писма. Јован. Лакше, ујо! Милица. Како ми се ругате! (Пружи обојици руке.) Ујак. Гле како је блага! Милица. Но ово ћу занамтити за навек, да не тражим „нреко леба погаче." Јован. И ти си се излечила ? Милица, За навек, Јоване мој. Ујак. И тако ја се сада могу удалити. Нисам вам више потребан. Милаца. Кад већ хоћете да нас оставиге на само Јован. Ми ћемо се међу тим договорити како да вам захвалимо што сте тако лепо и вешто ствар на чисто извели. Је л' тако, Милице. Милица. Тако је. Тако је. (Завеса аада.) С немачкога превео Ј. П, 0.