Starmali

264

„СТАРМАЛИ" БР. 33. ЗА 1887.

Дебљи крајг Имам жену Добру и ваљану, јер кад стане, да зипара, Ту јој нема пара." Тако ми је говорио Пера из Стапара. „Ја јој рекнем: ћути, А она се још већма наљути. Ја ночнем, да кашљем, Али и то не помаже, Моја жена све то гора, од горопади не зна, шта да каже. И још никад не би било краја, да не окренем дебљи крај ја. II кад тод се дуго свадим увек тако радим. Тако истрајем, Па се не каЈем. Жеравица.

Мај сторија Није лепо, — хе, ал шта ћу кад је тако било. Ја и не памтим, кад је оно била гладна година, подигла се једна чета гладне раје у швапско село — да краду. Натерала их нужда и невоља. У швапским селима обично су црквена звона намештена на улици пред црквом. Ови унцвутаровићи дођу и привежу комад мрцине за паламар па се уклоне. Дођу пси па почну месо дрпати; а звона дабогме, зазвоне као на ларму. Све Швабе потрчаше из кућа да виде где гори, — а хуљови употребе одсуствије њихово те понесу кући неколико пилића, пурана и прасица. Мдадмали.

нисмо другог имали, а које опет за то што смо се бојали кише; а Кузман обуче чакшире и прслук беле а капут црн. Седнемо на кола. Кузман тера коња све звони калдрма. И — ево нас, већ сио и ми ту ! Пулхерија је радосно махала лепезом (и грискала нокте), ал' у тај мах спаде Венијамину шешир. Он сиђе доле да га дохвати, ал' Кузман да направи виц не хтеде да га чека, већ заборавив да обуче ципелу коју је путем скинуо био, ошине коња и баш да покаже свој кочијашки дар како ће око једне брље вешто да обиђе, ал точак спаде, и ја се први нађем на земљи, јер је с моје стране точак спао, рукама сам дохватио био брљу и тако како ми је било лице, не морам описивати; ал' Кузману се догоди већи малер. Он је седео био с друге стране, за то прелети преко мене, преврнуо се на леђа, па у сред брље. Испрска све оне који су близу били а сирота Пулхерија да се није склонила добила би ону изувену ципелу у по звезде, а овако ју је добио један дебељко за врат. и сиромах мал није изгубио равнотежу. 0, да сте видели тужног лица и грозног погледа Кузмановог! Трогателно се подигао, горко је уздахнуо, кисело је развукао усне па болно гледао како цури с њега. Био је тако блатњав да, кад би га плевом помешао могао би таване њиме лепигж. Дубок уздах извуче му се из гру-

Нешто о правди и о неправди. Правду ваља бранит' Здруженим силама. Неправда ће оада Угивут' и сама. АЛек против штуцања, Мала Јулка добила штуцање. Теткица јој њена даје шећера и мушкацона, да штуцање престане, и ово се догоди. Сутра дан добије Јулкица опет штуцање, тетица јој опет даде шећера, но штуцање никако да престане. На то ће рећи Тетици мала Јулка кроз плач: „Та дај ми и „микацона" па ће онда престати!" Јовилим.

Има нас . , .

Има

нас брзи,

Има

нас спори.

Има

нас бољи,

Има

нас гори.

Има

нас уди,

Има

нас уђи.

Има

нас своји,

Има

нас туђи.

Има

нас лаки,

Има

нас троми.

На десет ходни,

Хиљаде роми.

Има

нас чисти,

Има

нас гадни.

ди, као кад се небо наоб 'ачи тако, да сам га већ и ја почео жалити. А како и неби уздахнуо, једном човеку изгорела кућа па је уздисао, а не ће он сад ! „0, св. Архангеле, хоћеш ли смети рећи пред лицем божијим и страшним судом да си имао своје надамном попеченије ?" Толико је само могао да рекне, и кад је то казао „тужно" погледи на Пулхерију (ах!) а изгледао је као покисле виле. Међу тим је »аетало громко клибљење ишарано Венијаминовим (магарећим) кашљем и вицевима тако, да се и сам Кузман морао смејати кад га је спазио, јер он је својим слатким смешењем све до једног надурликао, лего у траву, ухватио се за трбух, воздиго ноге и свој неогесани гласић, па вапије на сво грло. Ја убришем лице и кад је смејателност прешла, наговорим Венијамина да седне на кола па да донесе Кузману друге хаљине, шго је он и учииио као поштен човек. Е, кад се Кузман дочепао других хаљина иа се ухватио у коло, та није да га заплеће, није да се размеће^ није да га уме, него баш разуме — ствар. Кад се и мени гледајући га почео да заврће мозак, онда сам видео да је његов одавно заврнут. (НаставиЕе се)