Starmali

270

„СТАРМАЛИ" БР. 34. ЗА 1887.

Пријатељски савет, Ако те судба гони, Мој драги Давиде; Ако те многи људи Мрзе. ненавиде; Ти се сети да међ њима Још неколико таких има, Који ти завиде. („И. Б1.») Како куне моја стрина. = Да бог да те наместили за патријара, па ти дали рођена брата да ти добром манипулира! = Осудили те, бог до, да будеш уредник српског листа у које несрпско доба! ==— Увукао ти се, да бог да, „Нашег Доба" уводни чланак у уво, па ти га не могао ни један доктор извадити! === Да бог да те одборници и скупљачи добровољних прилога увек код куће затицали! = Да бог да се претворио у ђурковићев предлог о српеким школама, — ти наказо једна! = „Виделов" те кочијаш, бог дб, у Карловце возио! = Да бог да вам онај ађански берберин уопштини председник био! = У Сентомашу, да бог да, од жеђи се три дана мучио! = Сомборска ти слога венац славе оплела!

Кирил и Одиридон Кирил. Кад ко хоће да избегне зими зиму, куда га онда пошљу доктори ? откад она чека писмо аи' ја мула, кукавица ! Баш сам имао много доказа по којима би као „паметан" човек могао судити да ме љуби, па јој и опет нисам смео да пишем а види ње, она ме тако воле да више не може да ћути. Али ћу јој знати ту њену искреност и одважност и оценити. Ах Пулхеријо, ти си од сад само моја! Дед Кузмане, сад се, момче, бацакај како те Пулхерија воле Па како уме да се чини невешта, послала ми писмо, и то овако слатко писмо (опет „цмок"), а кад сам прошао поред ње, а она ни лук јела ни лук мирисала, чини се невешта као да она о томе ништа пе зна а то само за то да се Власи ил' боље рећи ови шмародери, барабери и фармазони не досете .. . ." Сад уђем унутра, јер сам чуо колико сам хтео, те да ми не би шеврдао, ни пет ни шест већ одмах за руку, која је већ имала злочестиву намеру да писмо стрпа у џеп: „Пре свега хвала ти на комплименту, ал'деддавидим шта ти пише. Немој да ми шеврдаш!" Он сад није имао куда већ ми покаже писмо а ја пошто сам му честитао на срећи и изјавио своју завист, наговорим га да одмах треба да јој одговори и то ја ћу му написати „класичким" штилом, јер то женске страшно волу, а да ће папир бити розникаст, и да ћемо па почетку (црним) мастилом насликати црвену ружу о томе тек валда нећете сумњати. Одмах седнем и кад сам био готов, ја му га прочитам:

Спиридон, Има кога пошљу у К р ф. Кирил. А куда би требало послати тога истога на лето, да избегне велику врућину ? Спиридон. Ја би га послао у Сибирију. * * Кирил. Шга вели комисија за прегледање напредњачких рачуна шго се тиче зајма од 8-4 милијона од генералне „уније", знаш оне што је банкротирала ? Фали ли их или куди ? Спиридон. Ф а л и. Кирил. Тако ? Дакле ф а л и их ! Спиридон. Јест. ф а л и, и то ф а л и врло много од оних милијона. Мудри Гаја. „Свет је као лудница" ! — вели м у д р и Гаја, „Један другом завиди, и хлебац присваја", Свађе, кавге, злочини, на дневном су реду, Једни гњаве, други би исто, ал' — не смеду". „Сит сам овог лудила ! збогом ми остајте; Одох тражит' заборав! на ме не чекајте" !! . . . Оде Гаја. — За њим сви чудеовато гледе .... Шта ли јадник науми под власи, под седе ?! . . Дражесна, сладчајша и љубимјејша (ако смем рећи) моја! Бисеру срца мога — плачевнога ! Далеко беше от мене мечганије но дати вам од себе израза призранија на оно ваше — достојанством украшено, величајшег уваженија достојно, отликовано и до највишег вазносити степена, подигнуто — писмо. Вама који сте беспримерне благости, учтивости и кротости своје крепостију, моме спроћу вас разјапљеном, срдцу, величајшег уваженија и ужасњејше љубови кракоке за кратко време укрепити умели — не могу а да не дам от себе восхишченијем возбужденог израза захвалности. Примите дакле, увјереније мога особитога почитанија и моје смерне љубови! — Ах! ! и опет ах!! Високопарни ум ваш рекама теченије прстом показује; ружице по сунцу и месецу сади . . . камењу уста отвара.. . танкостију бо и виткостију гласа славуја сте претекли. Па еда ли би „питам" возмог'о тко не љубити тако чадо ??.... Ако сам писмом овим и толико принети вредан, колико је препуном — да се прелије потребно — сосуду, то знај о дражесна! да се моје нахлоненије спроћу вас и у напредак из неотвратимих очију мојих губити неће! Надајући се, дакле, великој полезности от брижно воздјеланог писма овог, воистину не отчајавам, но исповедајући се као целим сердцем оддатог — до безсумјени-