Starmali

4 „СТАРМАЛИ" БР 1. ЗА 1888.

фале ти твоју богату кесу, из које траже почесто; „дај" ! . . . По души реци, одговор дај. Те л' и то рај ? ... Је л' и то рај? . . . Слава се на те осмева љупко, узвисила те на голем вис, пред робом пузи, моли и плаче, и горди ме1>ед и лукав лис; куда год крочиш, свуда те прати свеноћи твоје велики сјај . . . По души реци ! одговор дај: Је л 1 и то рај? . . . Је л' и то рај ? Љубимац ти си силнога владара, красе ти прса ордени еви. С тобом да зборе, уза те да су, многи су срећни и радосни ! Ал' за ту милост морате ето, продати род и завичај . . . По души реци Одговор дај: Је л* и то рај? . . . Је л' и то рај? Ракија љута теби се мили, са њом се тешиш и блажиш јац. па кад се добро наквасиш побро, сав свет ти онда постане — гад. па журиш, да му с' пута се склониш, да легнеш где у који крај . , . По души реци, Одговор дај: Је л и то рај? . . . Је л и то рај? Мржња и злоба душу ти муче. „Освета света, даруј ми моћ! дуктер влака нешто са портиром. који је карте од излазећих путника примао, и кад Мојшелес ближе ступи, салутираше му обојица и пропустише га без билете. Сутра дан враћао се Мојшелес натраг. — Ушао је бвз по бриге у вагон и сео опет онако надувено као јуче. Познато је, да никаква срећа није трајна и да човека, баш онда изневери, кад се томе најмање нада . . . Кондуггер, који је овај влак пратио, дође по обичају рад билета. Сви се изређаше. — Господар Мојшелес узе достојанствен изглед, озбилним погледом премери кондуктера од главе до пете, диже ирсг до уста и ионови јучерање тајанствено: „фију! . . фт !! . ." Кондуктер, и остали сапутници разрогачише очи. „Молим за билету!" понови први. . . . Госгг. Мојшелес сгрого га погледа. „Но зар не видите ? фију I ! фт!!" Кондуктер устукну мало натраг. Помисли да је Ициг или пијан или луд; сапутници почеше се грохотом смејати .. . „Још једном вас молим, да се оканете безпослице и да ми вашу билету покажете!" оштрим гласом сад кондуктер ослови Мојшелеса, а овај још недомишљајући се своме јаду, понављаше узастопце : „фију — фт п фију — фтП" у прстом у мало не одвали парче од свога замашиога носа, превлачећи преко усана са десне на

да могу црног душмана свога сурвати једном у пакла ноћ" ! . . . и гле! за руком иснаде жеља видиш му тугу чујеш му вај . . . По души реци ! Одговор дај: Је л' и то рај? . . . Је л' и то рај ? Али кад срце, препуно миља, на њеном срцу почива хој! а душе наше, љубави нашој, певају срећа нам славопој! уста на усти топе се слашћу, а рука нам веже загрљај . . . По души реци! одговор дај! Ово је рај ! . . . Ово је рај ! Др. Казбулбуц. Најновија аристокрација_ Теле -фон. Теле -граф. ШШШШМ | („Оаа.") Ово је седма, Дошао Л. у Ванат а невидио дотле лубенице, него чуо само да је то врло добро за јело. Кад дуже времена није носла нашао па поштено изгладнио угледа у једној башти лудаје (бундеве), помисли: мора бити, да су то лубенице, — прескочи преко заграде и почне јести. Прошао туда један Банаћанин па га запита: „А шта ти то радиш?" — „Једем лубенице" рече Л. — „Та нису то лубенице него лудаје." — „Биле лудаје или лубенице, ал' ово је седма" одговори Л. и настави посао. Љ—о.

леву страну. Али сви његови тајансгвени знаци не помогоше му* и што је већма фијућкао, с' тим већма се кондуктер горопадио! Реч по реч, те паде и многа крупна, а рест је био . . . казна госп. Мојшелеса, што је без балете иутовао ; а пошго се опомени кондуктеревој противио, нреда га овај на првој станици жандарима, који госп Мојшелеса крај све протекције одведоше варошкој кући и тек пошто је прописану гл^бу положио, могао је свој пут продужити, наравно купити сад рецовну билету. — Разуме се, да шефа станице дуго походио није, и ма да је овај увек био сушта учтивост, госп. Мојшелес није га ни погледа свога удостојио, али је и целу ствар прећутао, дз му се неби његови суграђани смејали и свегили. — Тек после дугог времена, кад је нужним послом опет са шефом уговарао, не може оћутати, а да се овоме заједно и захвали, но зачуди се, кад се овај стаде правдати и кондуктера грдити, шта више, рече да ће и пријаву учинити како сс смео тако важан трговац увредити, и т. д. Мојшелесу се чисто сиђе неки терет са ср ,а ! „дакле ипак је кондуктер крив, јел' те ? !< — упита; — „наравно", одговори овај, „него молим Вас Хер фон Мојшелес, јесте ли се Ви тачно владали по мом тајном упутству, које за „се-