Starmali

92 „СТАРМАЈШ" БР. 12. ЗА 1888.

=)|= Чернатони тако на сигурно говори о рату, као да је већ ту, Уф, што не уме још насигурвије о њему говорити, тако као да је већ прошао!

0 преносу вукових костгју у Београд канда ове године неће бити ништа, —- јер има журнијег преноса забележеног у књизи српског поноса.

Какви су изгледи? Ето какви су. Кажу да се РусиЈа одважила да за своју војску прави пушке репетирке. Израилске новине се томе врло радују, — не за то што им је милије са репетиркама се сукобити, већ за то што мисле да ће за правлење тих пушака требати најмање две године дана времена. Кад се ко дави, хвата се и за сламку. Тако и европски мир, т. ј. изглед на двогодишњи мир хвата се и за руске пушке, т. ј. за оне, које још нису направљене.

Опроштајна реч НАД САМРТНИМ ОДРОМ НА1ПЕГ ДРАГОГ ПОКОЈНИКА. Доле ту шепу. самољубље грешно, и плачи горко, дуго, неутешно ! Ридајте самном, околостојећи ! Стреп'те, лојаној подобно свећи! Та над тим ликом ко се не би сагн'о? Ком' не би сузу овај призор нагн'о ? Да изберу себи жељу својих жеља, пријатеља вредна својих пријатеља, кој' има и воље, а не само моћи, који ће и знати и хтети помоћи. Окупило се света с близа и далека, а из града дошла и господа нека, да разгледе мало, шта им народ чини, да ли се још вије духом по висини, ил' да није, можда, — било би им жао ! ах, да није бедан у прашину нао. Па како се грле, па како се љубе, па како ли крију и нокте и зубе, па како им уста миришу и сладе, а нежан им поглед душу чисто краде, да још триста других с твојом душом споји, да сте ближе блиски и своЈСКије своји! . . Ту се секло, пекло, јело се и пило, зборило се, драло, претило и било ал' што да вам причам, на што да вас мучим? За што да вас жучне јол и већма жучим? Та вид'ли сте сила тих сајамских слика, кад правица бира свога заменика. Тога бурног дана, те прилике згодне, кад се свима очи засветлише водне, а по глави магле почеше да гоне, привуче се један од господе оне, па ти мајстор-Јоји око врата паде, па му слатким гласом говорити стаде: „Како, браца Јоја, како здравље служи?

Не, не! — 0, чујте, славопевци ружа, ова вам слика нови доказ пружа, шта вреди скромност у данашњем свету, шта вреди живот у најлепшем цвету : к'о крње пуце с' рува подерана, к'о женска суза, к'о лула дувана! 0, судбо црна што нас рани тако? Тек што је у свет ножицама мак'о, ни да је преш'о хиљадицу дана, па већ га стиже чаша нечекана, и већ му душа већ у звезде бежи, а тело мртво — ах! —- пред нама лежи!. . . Па како лепо, како слатко поче, а како горко, како страшно доче?! Да дође крвник бар да му се јави, већ 'нако мучки — секиром по глави! . . . Убицо грозни, са ножем у руци! Што бленеш у ме ? У кућу се вуци ! На одру лежи наш покојник добри, донеси бритву — па га часком обриј. Па не дај, крвца да му земљу роси, скупи је лепо и у собу носи ; нек стоји тамо, не иште ти хлеба, крв јадне жртве и рад лека треба. П' онда се врати, окупај га лепо , спери му ране, кад си га поцепо, јер већ је време, да га лекар пара, ти гадна звери, ти хијено стара! 0, драги створе на самртном одру! Не читаш туге на лицу ми модру, Па како је народ?.. Шта, тужи се, тужи?... Да, да! Зло је, знамо. Бургијаши клети нопише му лепо то мало памети! . . . Шта, јесте л' ви здрави?! Зар сте и ви с њима?! А с вама их, канда, још иодоста има ? . . Да пресветли чује, шта се овде збива, како-но је срца посве жалостива, од туге би, можда, грчеви га стегли, јер то је већ много, куд сте ви потегли! Смилуј ми се, Боже, и ти, мајко света / Таква мудра глава! Штета, црна штета! Таква „фина" глава (није за две ноге), што бистрином евојом надмашује многе, па да тако падне међ' обичне траље! Али баш ме амо само небо шаље. . . . .... Кинули сте, канда? На здравље вам желим!... Мислио сам на вас путем скоро целим. 0, Исусе, — мислим — шта ли ради сада? Па још кад му паднем 'вако изненада на срчане груди, поштења му врело, — колико га знадем — пл.каће зацело! Да, уста вам ћуте, ал' вам око вели, да у њему читам шта вам срце жели .... Озебли сте, ваљда, с тога вам се кија. Та од тога истог злопатим се и ја. . . . . Јутрос, кад сам до вас кренуо се амо, пресветли ме часком изведе на само, па ми тихо рече топлу жељу своју: „ п Поздрав'те ми — каже — мога драгог Јоју."