Starmali

„СТАРМАЈШ" БР, 23. ЗА 1888. 181

а сиротом Арси, већ се дигле кике! . У то шегрт Макса шаљивчина права, упртио локот , к'о детиња глава. „Де мајсторе драги, ја већ ево суста; привежидер локот госпођи на уста!" Насмија се јадник на шегрину шалу, па чекићем снажним , тресну по асталу, . . Гле Пелини гласп стишаше се с места! Па и срдње њене

у једаред неста

Др. Назбулбуц.

Зашто неки поштују прасице. У средњем веку било је пуно племића, такозваних „КаиТзг ГМег "-а, који су глобили и пљачкали путнике. Тн племићи били су пљенићи, јер су — пљенили. Но дође ето доба, да сад пљене оне, који хоће да постану племићи. Тако је изашло на видело, да је касапин Фегер добио мађарско племство за 8000 форината. Мора се цризнати, да је јефтино пазарио; та чак и какав кинески или јапански орден стао би га скупље. Е ал шта ћемо, кад је човек знао изабрати време. Пре су се добијала племства најлакше за време ратова, кад је држава била у опасности, а сад се добијају мађарска племства најлакше онда, кад дођу избори за земаљски сабор, те је Тисина влада у опасности. Касапин Фегер обећао је лане 8.000 фор. за подмићивање Стојачковићевих бирача у белоцркванском срезу ако му подаре племство; жупан Ормош је то јавио миниотру унутарњих дела, и погодба и племство беше готово. Данас је то доказано и сваком познато, -па ником ништа. Нико да бар приближно израчуна: колико је прасица, свиња, телади и волова морао заклати Фегер, док је заслужио на њима 8000 форината, које даде за племство? Нико се не труди да прорачуна и изнађе: Колико је пути више пролио Фегер у касапници вољуске крви, но што су други мађарски племићи пролили на бојишту „душманске крви", пре но што дође до залишних 8000 фор. и племства? Напослетку, нико се не труди да изнађе бар то: вреди ли Стојачковићев избор онолико покланих прасица и телади, не за владу, него за народ? У осталом, како се дознаје из писма жупана Ормоша, од оних 8000 фор. употребљено је само 4.000 фор. на Стојачковићев избор, а осталих 4.000 фор. послато је у Пешту, да се употребе око других

избора владиних посланика. Бивши касапин Фегер, сада немеш од „Мерцифалви темеш-жадањи" има права да буде јако уображен. Ја знам многе пијанице, скитнице, који кад прођу поред ма какве крчме, поносно накривљују шешир и веле: „У овој крчми узидана је и некоја моја цигља". Тако и бивши касапин Фегер, кад прође поред ма кога владиног посланика, може са пуним правом рећи: „И за твоју љубав је цикнуло много моје прасе;" или може рећи: „Ћ због тебе сам ја продавао „лунгенбратен" са 2 новч. скупље по свакој фунти*. Господин Стојачковић сада уредник „Српског Дневника", [или како га зову: „Српског Бедника"] пролази од сад сигурно са већим пијететом поред касапница, но што је то пре чинио. Да је то за цело тако, сведочи нам та околност, што његов в Српски Дневник" са особитом наклоношћу поступа према многим свињама и подобном. До сад нисмо то могли разумети и замерали смо му често, е ал сад је сасвим другојаче. Редакција тога листа заједно са уредником, има у себи клицу благодарности, и то им се мора уписати у заслугу. А напослетку ко зна, колико ће још прасица цикнути, колико ће волова јаукнути, колико ће касапа купити мађарски немешаг, да се може отуда продужити век „Српском Беднику". Нека нас дакле ни мало не чуди, ако нам се с оне стране буде надшто довикивало: „Поштујмо

прасице

1«

Оањао сам,,., Сањао сам да сам моћан, и да имам власти; сањао сам, да сам богат , кол'ко, незнам каз'ти. Сањао сам, да сам младић, од двадесет лета; сањао сам, да сам бољи, од целога света. Сањао сам, да је Српству зарудила зора ; сањао сам, да му патња, већ престати мора!! Сањао сам, да је правда, на земљу се сишла; сањао сам, да Србију, није мимоишла: Сањао сам, да се слава , српска опет роди ; сањао сам, да је време, дошло већ слободи! Сањао сам . . . али залуд, кад је сан тек био; а /ава ме одмах сети : ти си болан — снио!

Ц <4

Др. Казбулбуц.