Starmali

278 „СТАРМАЛИ" I Моје тајне патње Ја ћутањем златим. XI. Меве нешто боцка, Ту на левој страни, Ал се нећу тужит' Комшиници Ани. Нећу скидат' звезде, Ни призиват' небо, Можда су протисли, Можда сам назебо, Волем да се жалим С боловима малим, Нег да љуто грешан Свету будем смешан. XII. Теби, теби велим, Виловита Соко, Ако ме кад раниш, Рани ме дубоко; Да на пречац умрем Од устрела твога, Да у гроб понесем Несме бола свога. Рањен песник бити, То је худо стање, Свет ми песме разумео не би, — А ти понајмање. Шатријан. седила је мирно док ју је он сликао. Видела је и готову ту слику. На тој слици био је насликан старац са харфом у руци, а поред њега сеђаше млада девојка, а та девојка била је она, сасма лепо ногођена. За то јој сликар послао једну велику банкноту, коју је она хтела да врати, али онда се мати њена била разболела, па су велику оскудицу трпели, — мати јој за неколико дана и умре, и тим је новцем матер сахранила и нлочу јој на гроб ставила. Од тога цоба никад више се није састала са господином сликаром, ма да га јесваки дан виђала. Но познала се боље са његовом пудлицом и са његовим мачком, које је већ неколико пута са којим залогајем почастила. Лампа на столу поче да врска и Милица се трже из евојих сањарија. Погледа уза се намештен стол за две персоне, па се и насмеја а крај смешкања канда и уздахну. „Баш сам ти ја нека лудојла!" прошапута полугласно и пође да сто распреми. Али Али наједаред неко закуца на врати. — А јао, боже, ако се враџбина оствари! — Врата се отворише и прилика која кроз отвор провири беаше тако налик на господина сликара. А Милици клецнуше ноге, покри лице са оба длана и седе на столицу. „Добро вече!" загласи дух, вампир (шта ли је). То је рекао крупним озбиљним гласом. Па се онда приближи, посади се на столицу до Милице и ухвати је за руку. Духови требало би да имају хладну руку, али ова рука беше топла, у њој је жива крв кружила.

>. 35. ЗА 1888. Цитати са додатцима. „Сепаш ли се оног сата ". = певају неки враголани под прозором Милана Грозног.

„ Одустајем од речи ". = Вели мајстор Трива, кад са женом не може да изиђе на крај.

„ Ја волем што је реално". = Рекла врајла Јуца, кад се заљубила у једног реалца.

Ћ Што куц то муц". Вели се о веселом Шћеви, који се у друштву сваки час куца, а кад наздрави он муца.

„Ви сте ме јако обвезали". = Рекла мува у мрежи пауковој. п Ја сам с малим задовољан". — Рекао Циганин пред судом кад је очекивао пресуду.

„Тако би и ја знао ". = Рекао један списатељ кад му је неко украо неку књигу.

„Носим здраву мишицу ". = Певала мачка, кад је уловила удовицу мишеву.

Сад поче дух и даље говориги. Говорио је о тужном самовању свом, које му је данас најтеже; говорио је о љубави, о верности, а Милица га је слушала, а срце јој у грудима јако лупало. — Ако то можда и није дух! — И она се сети па трже крстић, што га је о врату носила. Крст ће разбити сваку маштанију. — Са уздрхталом руком принесе крст пред поноћњег госта. Али гост не побеже, — он се насмеши, он се маши за крст и рече: „Јадно дете! ти не верујеш мојим речима. Добро, — ево ја ти се кунем п;;ед крстом овим, кунем се да ти нисам ништа лагао, кунем се да су ми намере најпоштеније, најсветије? Хоћеш ли поћи за мене?" Миличина душа затрепта као да је сунце у њу грануло Даклем то није дух! то је жив гост! то је суђеник њен. И он је још једаред пита : „хоћеш ли ми бити верна љуба?" И она одговара „хоћу!" и врео пољубац споји усне заручника и заручнице. Слава ва вишњих богу ч на земљи мир! Али сад наједаред зачепрка нешто с поља на вратима. Отворише да виде ко је, шта је, а у собу скочи пудлица а за њоме мачак. Они дођоше да честитају заручницима. Пудлица је скакала час на свога господара а час на добру Милицу, а мачак је издигао велику гуру на леђи, и све је гребао предњим шапама по патосу. Што се данашње бадње вече тако сретно свршило, то је њихова заслуга. И они су се поносили тиме, али о томе нису ништа говорили, јер добро дело награђује се само собом. (По немачком.)