Starmali

42 „СТАРМАЛИ" БР. 6. ЗА 1889.

С 'ваким надом сад можемо Кренути се у луг цветни; Сад се истом може славит' Видов данак нетстолетни.

Ново перо и мастило За нове смо нашли слЛке, Да здравимо новог краља И његове заступнике. Ново перо и мастило Узимамо к новом складу, Да на. путу српске среће Поздравимо нову владу. Љагу кавге и трвења Аиђео је божи збрис'о, Сад нек сине љубав братска Коју греје једна мисо. Сретан био започетак, Сретан сваки корак нови! Сваки Србин нек иримогне — А бог иека благослови! Зм.

Ово—оно, Свако чудо за три дана, — па после прође и човек се још само чуди, гато се то чјдо није пре догодило. А да се то чудо пре догодило, не би било триста других чуда, бонтујских јада, сливничких покора и међусобна, међукућна и међудворва раздора. шЖЖжшетжж! Загонетка и њено решење. У Б (немојте бројити тачке, јер рипс4о оваких тачака ни слагач ни коректор немају увек тачне савесности), — даклем у Б живи један с а р а ф, који је пре десетак година из РумуниЈе амо дошао, а дошао је б е з р а ф а, без еспапа, без новада. само је торбу имао, а овде га је и срећа послужила, те је иостао богат човек. Људи су држали да је динцар, а то њихово држање имало је пуно смисла, јер је његиво држање било много више цинцарско, него искрено, отворено, галантно или бар нростосрдачно. Даклем ту је живео Н. — Бог га је благословио са вертхајмовом касом и то пуном дуката, талира и банака разне сорте и поменути благослов више се односи на садржину, него на хладну спољашност касе његове. Али да се не би са тога благослова и сувише поневидио, бог га је благословио и са једном поприлично заматорјевшом супругом и са седам благонадежних ћерака. Отац, који има ћери на удају увек је расположен на нерасположење, — али који отац има седам таких неудатих егземплара, у њему семора, пре или после залећи неизлечива меланхолија.

Никоиа Христнћ био је до ономад први човек поред престола, — први човек, даклем, као неки Адам. И заиста може се приподобити Адаму, кад је прогутао змијину јабуку. Питамо сад: Где си, Адаме? а Адама (т. ј. Николе) пема, — не сме да изиђе, стиди се голотиње своје. То је лепо кад се Адами и Адамићи стиде; нећемо им дати ни смокова листа, да га припашу као кецељац; — века остану где су, сакривени у каквом шипрагу до скончанија свога (боље до скончанија свога, него да су се разметали до сковчанија вашега). Узалуд пигамо ди је Никола ? ди је Гарашанин? а ди је 11ера, а ди је Ракић а ди ј е овај или онај несретник, — питање постаје и само одговор : адије! адије! а сПеи!

0 Боже, како је то необично осећање кад човек ваједаред престане бити опозиција. Чисто ве може ни сам себе да нађе, а кад би се могао у први мах паћи, таки би извадио карту за Београд, или би одлетео тамо, па кога првог на улици вађе, био то старац или младић. кукуљава баба или лепа девојка, сваког да загрли и изљуби, — сваког, сваког, (јер наравно оно неколико мутибарића сад и пеможеш срести на београдским улицама). Да, да, лепо је то не бити у оаозицији, ал је то и врло лако кад човек чује све повољније гласе. Н. пр. краљ Милан поклања поверење Ристићу и друговима, — Ристић и другови поклањају поверење радикалвој влади ,народ поклања поверење и једним и другим. Радикална влада сноразумева се са либералним регентством, краљица Наталија нутује (али не из Београда него у Београд). Његово високопреосвештенство У прочем : девојке су биле лепе, отац је био богат, мати је била кратковида, а то су биле три околности, са којих је бавлење у њиховој кући могло да буде доета приЈатно, па тако се и налазило доста младих пастира, који су облетали ових седам гојазних кравица, водили их на ливаду свога курмахераја и пасли их травицом своје галантерије. Такав млад пастир био сам и ја; — не тога ради да са њиве свога курмахераја доведем коју кравицу у своју шталицу, — то никакоже, јер ја још нисам ни имао своје шталице, једва сам имао да зобам колико је мени доста, а камо ли да сам имао зоби још и за какву пуначку кравицу и тако о женитби само сам могао сневати, али на то помишљати била би или крајна лудост или лудост бескрајна. Али те, и прошле године зима је била јака, дрва беху скупа (а услед тога фуруница моја хладна, а у посетној соби и трпезарији господара Н. било је увек топло ка' у рају, па у друштву ових седам сарафчића, ових седам звездица, ових седам ^влашића, осећала је кожа моја увек угодну и здрављу ми поспешну транспирацију. Позната је ствар да музе својим синовима стављају на расположење сваковрсно, лепо цвеће, али им не радо дају дрва за ложење пећи, те тако музини синови имају обично топло срце, али хладне ноге. Поменуо сам Н—ову посетну собу и његову трпе-