Starmali

246 „СТАРМАЛИ" БР. 31. ЗА 1889.

бром газди вратити новце. Цосадићемо свуд око нас трње, I . ће туђе овце овуд ићи и оставити на трњу еилну вуну ; ми ћемо вуну продати и нашем газди новце вратити. Кад је чуо газда циганчину досетку, стаде се на глас смејати. А Дига ће тек озбиљно: Хе, газда, лако се теби огејати на готове новце ! Прибележио 4- Ч Ђ. С Т 0 В р а Г. Моја комшиница има несташног синчића. прави стовраг, па већ не зна ни сама како ће с њиме, са малим Завишом, да изиђе на крај. Ономад је морала да иде на пијацу, а'да Завиша не би сву живину по авлији развијао, рекла му је при поласку: „Чуј деране, ја идем послом, таки ћу се вратати, ал ти донде не смеш преко собњег прага прећи. Је си ли ме разумео. Ако ниси, биће батина као кише." После једног сата мати се врати кући, а ко трчи по авлији и вија гуске ? Ко други него Завиша. „А како ти изиђе, хуљо једна, кад сам ти рекла да не смеш преко прага коракнути'/' продере с она на њега. А Завиша само слегну раменима и рече: „Па ја и нисам преко прага изишао, скочио сам кроз прозор." Б Б. Р.

Досетљивост, Нађу финанци у једној кући листове дувана, те их донесоше пред жену у истој кући која је жарила пећ за печење хљеба. Жена чим спази финанце и да носе дуван њеног човјека, рече им : И право је да сте га нашли, ја увјек мом ђеду говорим: што врага увјек чвалиш?! а он као да ми пркоси, те све више и више пуши; идите бар и на таван па узмите и онај испод крова. Док су финанци попели се на таван, а дуван нађени оставише пред женом, она зграби дуван па с њиме у пећ; на то финанци, кад не нађоше дувана на тавану, сиђоше доле те упиташе жену, да ди је онај дуван кога су већ нашли? Одговори им жена: Каквидуван?! Напоље из мог двора, не знам ја за никви дуван, него се бавим о печењу хљеба, — тражите га. Када су финанци видели с ким имају посла, отидоше својим нутем међусобно говорећи : Ваш смо се намагарчили. Прибележио Коч Сава.

0 н а. Ти си, Милоше, нешто охладнео према мени ; - - ако ме изневериш, моје ће срце пући на сто комада. 0 н. Но, но, умећеш ти и комађе употребити; није мене страх за тебе.

У друштву неком потегао се разговор како неки ружан, изнурен старац узима за жену госпођицу Н. младу, лепу, умну девојку. Сви су се у друштву чудили тој неприкладности. Само један професор рече: ја се томе ни најмање не чудим, — та совуљага је увек била пратилац Минервин.

Миливој и Драгиња били су годину дана заручени, али су жипели далеко једно од другог, у два разна места. Кад је већ требало да им буде венчање, рашчују се неки врло непријатни гласови о господину Миливоју и Драгиња прекину сваки даљи одношај с њиме и поврати му прстен. Онда јој Миливој поче претити да ће сва писма њена изнети на јавност. На то гђца Драгиња одгонори : Изнесите их слободно, ја се мојих нисама ни најмање не стидим, — само се стидим адресе.

Ово већ има неког смисла. Стари, духовити и ваљани богаташ Н. Н. нозна се случајно са једном младом, сиромашном, поштеном девојком, па је имао прилике да види све њене врлине. Премишљао је неколико дана, па онда седе и написа јој ово писмо : „Поштована госпођице! Ја сам стар и престар, а ви сте млада. Ја сам богат, а ви сиротујете. Одговорите ми што пре, би ли имали вољу да постанете мојом — удовицом."

Неки уображени пештански лечник приповедао је. у друштву да је целог прошлог месеца био негде далеко на П У Т У- — Да, да", упаде му у реч један младић, „читао сам ја то у новинама." — „А како то?" запита лечник. — „Ево како : у новинама је стојало, да је прошлог месеца на деведесет смртних случајева било мање, него ли лани тога месеца." Да не заборави. Чивутин Н. био је у опери, те му се врло допала једна арија коју су певали, па да је не би заборавио, извади мараму из шпага и веже чвор на њој Послао: Бана1)анин.

Н. О људи, људи, има већ по сата што вас гледим, а ви једнако зазја -.ате; — као да нешто чекате. Зидари. Чекамо да избије дванаест сати, па да оставимо посао.

Ловачко искуство. Ишло неколико ловаца у лов, па се њима придружио и њихов познаник, Сима берберин. Нашла се и за њега нека шкљоца, јер у лову дешава се да човек мора и пуцати. „Ево зеца !" повиче један друг његов, „пуцај!" (Јима узе зеца на око, одапе пушку, — дан! и заиста зеца не погоди, — али погоди и уби једну шљуку која се случајно на неком дрвету десила. „Аха", рече Сима бербер „опет сам нешто профитирао. Кад човек хоће да убије шљуку, онда треба да нишани на зеца. Бадава, нема ништа без искуства !"