Starmladi

Бр. 8.

Стр. 63.

да створи о час од читавог збора људи, саме магарце, или од магарца човека. Нар. ето, у нашој школској анкети, утерао је чопор магараца, и док сте оком тренули, а он их претворио у неке људе. Наравно, да је то - само опсена и да су они у суштини магарци. Кажем вам, да ми у Новом Саду не оскудевамо у комедији, докле нам је год нашег сталног циркуса, Јакова Томића, гес!;е Сомића. Узалуд сам ја директору говорио, да нема смисла у Нови Сад олазити и да ће их радикали на лој утући, он је ипак дошао. Донео ми је фрај карту, не би ли ја његов циркус нохвалио, да је боља комедија, од Јакобљево комедије. Нспрва сам се устезао, нисам хтео да примим, али најпосле рекох, а што небих пригоио, кад може ООн-и »туђе панталоие", да ириме две фрај карто на чивутској лађи «Јолапти", те се превозе у Каменицу, фрај к'о пас на ћуприји, п кад могу тамо они на народну забаву, да се фрај укртоже у ложе са целом нородицом, — заш!0 не бих и ја примио почасну каргу као уредник. Еле, био сам иа представи. На каси се гурао силан свет, баш као на народној забави. Касир је до душе мало певешт, хе али шта ће. Не могу сви биги Кеста Лера, Боже мој, рекох у себи, кад двадесет ирирећивача народне забаве после иола годипе никако не могу да положе рачуне, —■ а да колико треба тек том једпом кукавцу, док положи рачун, ваљда неколи ко година. Бадава, ту је Лера, ипак капацитег. Цврц, цврц — нула од нуле: ништа! Него зпаће га његов ђаво, ове годино пе вуче с пвјаца на корпе грожђе... ваљда му је «кисело!" Али куд сам се ја заукао за Лером, бестрага му глава, кад сам већ на улазу у циркусу. Еае, даде се знак и звоио зазвони. П нехотице ми паде на памет, рачун за оглашиваље попа Божиног брата. Тај рачун никако да се плати. Ајде, рекох, ваљда ће тај рачун подмирити ситпи издаци око крунења кукуруза у Дчљу, или ће Нопадић, који га је дао огласити, плати.и заједно са оном Нецковом каматом на зајам „што те нема«! Нрво је ушао думер Аугустин. Неко ми иза леђа викну: „Сос" — а публика сва у смех. Кад сам посло видео, како свуда тура нос и да је то нека шепртља, — а мепи и нехотице паде на памет, наш Брадваровић гес^е Будаковић. До мене сео један ртранац и хвали ли хвали друштво.

Думер Аугустин баци иеко парче даске у вис — које га у паду по сред главе лупи. — Сви се смеју. — Но ? — приметиће странац. — Није то ништа. То сам ја већ видео. Мушицки и ходошка парница. Тек он завитла парницу, а судско решење и његова рођена акта њега пу по глави. — Но, али морате дозволити, да има тврду главу. — Извините, мало тврђу главу има наш Новак. У тим је већ и друга тачка отпочела. Глупак Аугустин се воза на коли а кроз точак се промећу пси, тако исто промећу се два иса ко.њу ме% ногама, па нити точкови да нрегазе које псето, нити коњ да их згази. — Дивно, — рекох — промећу се баш као наши радикали. Н њима за сада нико но може да згазне на реп. Да у мад' не заборавих. Једно мало керче се држало' на коњу. Знаће га ђаво, од куда ми.на ум паде, пакрачко »дете« — управо уредник „Сриског ирасета" Јанко Кнежевић. После је дошао један дресиран магарац. Тај се испрва ужасно фурао. Никако се није дао узјахати. Али напослетку, кад су му донели зобницу, онда га је газда узјахао чак за врат. — Па, — рекох мом комшији —■ и то смо ми новосађани већ видели. Имамо и ми једног дресираног магарца. Тај се испрва ужасно фурао, а сад, од кад му је госа обесио о врат зобпицу у коју непрекидно њушку држи -— можеш га јашити како хоћеш. Ама да њакне, чак се одриче и свога имена и вели: „нисам више магарац«. После су дошли неки који се возили на колима, а за њима је ишло неко псето и лајало. Најпосле се ухватило за једну зобпицу — па пе пушта из ње зуба. Тако је и свукло газду с кола. Узалуд су оба нутника викали на псето, »кест" — оно не пушта зобницу из уста. Тако се газда окретао с њиме и витлао је у ковитлац но зраку — најпосле је пао, и псето му ипак одвукло зобницу. — Па и то је већ било! — И то сам ја већ видео. — Како то ? — Тако. Радикали, „Застава", натријарх и даљски кукуруз. То је то исто, само мало друкчије. После су дошле неке бициклисте, који члове један другом на главу.