Starmladi

Стр. 118.

- СТАРМЛАДИ —

Бр. 14. и 15.

„Кошут Лајош поручује, Нестало му регименте! и а еамосталци опет певају: „Где је српска војводина." Међу тим су и посланици се из цркве вратили и у тајној седници изабрали натријарха. Први је изашао „сецер" Коста Брадваровић и викнуо: „Живео пишпек Габор! 1 ' Народ се одазвао : Живио ! - Дај Боже кише! — Дај Боже! — одазива се народ. — Да нам роди даљски кукуруз! — А народу? пита један. „Сецер" гурну руку у џеп, намести палац између два прста — па рече биће и народу! Један странац ирође поред мене. Пита ме: шта је то? Еаква је оно граја с буџама пред оном спахиском кућом, и кога то хоће да бију ? — Неће никог да бију, на против она честитају. — Па шта је ово управо данас? — Избор патријарха! — Тако. А ја судећи по онима што се деру мислио сам да је то чурушки вашар. — Е, да богме ово су Карловци господине. Зар не видите по застави. — Е, а ко би је знао, кад та увек лаже. — Не мислим новосадску, наравео то је позвата ствар — него по барјаку. — А, тако ! — рече странац и изгуби се као и српски народ о избору патријарха. У књижари. — Молићу књигу „Г]'па1е". — Од Кобасице шш Настића'?*) *) И Кобасица је написао неку књигу под насловом „Финале". Пр. ур. „Ст."

После другог интервјуа. — У гвожђарници. — Молићу један кошар за уста! — За псето ? — Не, за нашег изабраника.

— „Сви су, сви су, ал к'о пишпвк нису!" — нева саборски ревизор манастирских рачуна. — „Зелен боре не зелении се, Фетер Михле, не веселио се!" —босанска народна. — „Још да ми је лице бело !" — иева цргорска влада. — „Играла би, скакала би, Свакојаке ноте, Сукња ми се поцепала, Све на ситне Фоте!" — турска ројтанска. —■ „Завериници, завереници, Краљевски крвници!" — скупштинска химна у Србији, — „Ала су ме наши оковали !" — српска новинарска песма из Црне Горе, Восне и Хрватске. Компоновао Ђорђе Настић, агент „друштва за хапшење". — „Бога моли, врачарица стара, Да Бог Босни не даде устава!" — јер куд би она онда? — Нит' куд мзјци, нит' куд у девере. Остала би на - дуду. Габорови афоризми. — Брбљави су понајвише они — који нам немају ништа паметно казати. — Неко би рад да поправи сав свет само себе не. — Многи лажу само за то, што се плаше да им се истина неће веровати. — Многи се спремају уловити срећу — а довукли кући јада пуну врећу.

Чега се он плаши. Жена (мужу). Но јеси л' чуо, тај твој благајник, што га држиш за највећег поштењака ... Муж (упрепашћен). За име Божје, шта се догодило ? Жепа (јетко). Изјавио ми љубав. Муж (одахне). До врага, како си ме уплашила. Ја сам мислио да је побегао.