Stihovi / Sima Pandurović

НА ПУЧИНИ.

У немирним сенкама савести, На пучини усталасаног осећања, У дане сумње, непогоде, страха,

Лелујају се светиљке сећања; Фар нада мутно сја, да нам навести (Обале спаса и одморна даха.

Али нас је страх од језиве дубине Пучине те, по којој судбе брод Плови нам сетно не знајући куд;

Визије света громадан је свод, Видици нам се ко авети чине; А посејана опасност је свуд.

И путници смо туробни што гремо Кроз намргођен свет облака, чуда; Ћутање наше дубоко је, немо.

Вода се морем свуд око нас пљуска, Прелива сумњом и простире свуда. Нас носи судбе мала, трошна љуска.