Stihovi / Sima Pandurović

ИЛУЗИЈЕ СЕЋАЊА И НАДЕ 21

ТАКО ЈЕ БОГ РЕКАО.

Бедна душо моја, судбу своју вуци (Све до у сумрак свог последњег часа. Редом твоји златни прошли су тренуци; (Сећање на њих једва заталаса Тихо и скромно груди, куда пада Мора живота. Певај зато сада

Само мрак свог јада,

Само мрак свог јада.

Живот нам наде младосги не прашта, Будућност наша с прошлошћу се слива У таман декор сна што се испашта Стварношћу која боле нам прелива. Под облаком што се изнад нас развија Таман ветар дахом мутних елегија

Наше жниље нија,

Наше жеље нија.

Кад немамо суза за часове мртве Што значаху срећу, кад нада не трне; Кад сносимо празне и неплодне жртве, Певај, душо моја, своје дане црне И с пролећа, када потоци се пене И топе, и руже кад се зацрвене,

И кад цвеће вене,

И кад цвеће вене.