Stihovi / Sima Pandurović

ПОСМРТНЕ ПОЧАСТИ 71

НА ГРОБУ ВЕЛИКЕ СТРАСТИ.

Зрак сећања пада на то доба сиво, То велико доба љубави и снаге,

Кал времена терет није притискив'о Наш полет и понос, наше жеље драге,

Високо изнад живота у калу

Млаз светлости тропске изнад нас је блист'о, И наша смртна тежња Идеалу

И теби, драга, беше једно исто.

У очима твојим трептало је лето

И јулске сенке лежале у њима,

Мамиле на одмор, на блаженство свето, На радост што се у вечности има.

И кад је до нас живот људи допро, Болестан, злурад ко борба им ташта, Дух ми је мржњом од блата се опро Њиховог, мржњом, због тебе, на свашта.

И ред величанствен осека и плима У мојој се души дизао и спушто: Подложан сам био побудама свима, Ал мисо на тебе ја нисам напушт'о.

Од блажене среће, кад цветају лале Под љубави сунцем, у његовој власти, Преш'о сам свију осећања скале

До злочиначких нагона и страсти,

До буне против живота и људи, До хаоса тежњи и нервна расула