Stihovi / Sima Pandurović

ПОСМРТНЕ ПОЧАСТИ 7т

МИЗЕВЕВЕ.

То беше у сну суморном, дубоком, (Очајан пораз живота и нада,

Пред мојим мртвим, заклопљеним оком (Свет што се губи и јесен што влада

(Сетна и светла преко свега што је Живело негда. Сунце зраке баца Дугачке, жуте, врх саране моје,

На прости ковчег и главу мртваца.

Тутњи и бруји промукло и тмуло Музика смрти. И тонови пиште Погреб идеја и нестање труло Болова, сенки што даве и тиште.

Прошло је, прошло све. И сунце жали Растанак мој са болом, и без воље, Снагу и нежност што су тужно пали Непрежаљени, без замене боље.

ја ипак видим из мртвачких кола Невине људе, и крај злобе њине; (сећам снагу целог светског бола, Знам да су деца земље и прашине.

Умиру зраци, природна лепота. Телеса јадна, болесна и трома Жена и људи, болних од живота, Прате ме немо до мог вечног дома.

Стога сам весо. А. флауте цвиле_ Нестанак цвећа, љубави и патња,