Stihovi / Sima Pandurović

ИОСМРЕНЕ ПОЧАСТИ 179

ЗАБОРАВ.

Један спомен тихо још у мени тиња На прошлу радост овог мутног дана, Кад скрушено ситна -кишица ромиња И засипа маглом ова јесен рана.

Мрак вечери влажне заборав нам носи, Заборав што иде ко утеха нека,

Што стабљике среће и болова коси, Што нас све једнако, равнодушно чека.

И мисао једна захвата у мени Корена све више: једно уверење

Да је то најбоље, док сунце -румени, Да нас бура бије о рапаво стење.

За чедност наших првих идеала Спомен је само ружна људска љага, И терор живота, и остатак зала, А достојан крај им заборав 'и влага,

У којој ће бити сами, сасвим сами, Без злурада смеха, или сузе наше,

У широкој, вечној и свемоћној тамиг“ Која је добра, а које се плаше.

Један спомен тихо још у мени тиња На прошлу радост овог мутног дана, Кад скрушено ситна кишица ромиња И засипа маглом ова јесен рана.