Stihovi / Sima Pandurović

ВЕКОВИ.

ја сам тужна веза крајности свих страсти И велико срце свег одушевљења;

Ја сам пуна чаша горкога презрења

На доба без душе, без снова и части.

Ја сам вечна љубав наспрам пароксизма (сећања свију што у мени живе, Огледало чисто и велика призма Векова у сенци једне преспективе.

И моја је душа сред поноћна мира,

Док безбројних звезда -трну зраци сани, Душа крупног, старог халдејског пастира Што крај свога стада снива на пољани. У мојој се души, ко у древно време (Обалама модрим освештаних вода,

У часима вере мистичне и неме

(Огледа фасада индиских пагода.

У њој дуну, каткад, са пустара крици, (Оркан дивље страсти што урла и мрви, Као дивље хорде; у пожару крви Заруде одједном пространи видици.

Ја осетим инстинкт изумрлих раса, (Свирепост спрам слабих, спрам деце и жене; У гордости ових кратких, бурних часа

Све сатрапске тежње пројуре кроз мене.

А други пут, када чежња тиха, бона, Прелије у сјају месечине млаке | 6#