Stihovi / Sima Pandurović

СИМА ПАНДУРОВИЋ: СТИХОВИ

И љубав и наде многих милиона, Ја осетим мржњу на горде и јаке;

И живим у друштву оних што су знали Живети без гласа, без славе, и сами, Волели све лепо, трпели и пали Скривени у вечног заборава тами.

И осећам душом мирис благе амбре И источну радост, и љубав и страсти Господара старих поносне Алхамбре Што испише пехар кратке земне сласти.

У мени се страсти свих векова боре, ·Пролазе јунаци с Господњега Гроба У замкове своје где кандила горе,

С мачевима тешким, у поноћно доба.

У мени је душа Осамнајстог Века

И племићи горди у свили и чипки;

Ја живим за тренут сред раскошна јека Времена Ватоа, менуета гипки.

И тада се јави хук огромних маса, Силуета оштра бледог Робеспјера, И бунтовни протест трибунскога гласа, И пад старих догми, престола и вера.

Ја живим животом историских мена, Страшћу свију гордих, великих и скромних И пуним животом великих времсбна

У пролазу људских свих истина ломних.

Ја мрзим наше једнолико време Безбојно, сиво, и у њему душе Скомрачне, ситне, пакосне и неме, Што се у ропству свога страха гуше;

И мрзим само наше доба ружно,

Где је све јадно, све „средина златна“, Где се, попут старог и жалосног клатна, Клатимо лагано, монотоно, тужно.