Stihovi / Sima Pandurović

СИМА ПАНДУРОВИЋ: СТИХОВИ

Покрио свет идеја завесом једном бледом, Створио циркус жеља, прохтева који влада Укусом духа што је пао под општом бедом.

Тако се бели вео са чедних снова свлачи,

(С вољених ствари што ми излазе сада голе. Ја видим како све то жалосну пропаст значи И ниске страсти стално како ме вуку доле, А хоризонат мисли лагано да се мрачи.

То је силазак земљи где многа крв ми лопи, Безброј идеја, нада, нежности где ми лежи; То је мистика што ми и ум и срце топи

И тупи ритам смрти, заборав њен што свежи Уморну свест ми, која отров сазнања попи.

Борац слободе пуне за царство снова, ја се Спуштам по степенима тамници, с оковима, Побеђен, миран наспрам времена што се гасе, Којима служих верно и свима соковима Живота свога. Знаци младости већ не красе

Дела ми која време лагано руши, дроби;

Никада можда нећу са добрим снима више

У друштву бити, нит: ће под сенком мрачне коби Пресахнут сузе ноћне у дане сплина, кише,

И чудна срећа доћи под сунцем, у слободи.

И у болести тела и духа чудне слике Искрсну, па се смраче — савести игру воде, Да изобличе целу лепоту и толике

Напоре и прегнућа живаца, сна, слободе,

И наговесте свему жалосних врана клике.

Ја гледам младост своју с осмехом бледе сете Како не личи више на прву младост моју,

И гледам љубав своју комично како плете Конце сујете, моћи уображене, своју

Машту, са којом слике глупости често лете.