Stihovi / Sima Pandurović

ТАМНЕ ИСПОВЕСТИ 937

КАРИКАТУРЕ.

(Сопствена свест ми личи на бедну панораму

Већ овешталих слика, што се све већма хаба, Јевтиним задовољством што ми разбија чаму; Ту јадне креатуре измишља машта слаба,

А јавна жена каква представља прву даму.

Једна отужна боја немара преко ствари Ствара се. Све ми сада личи на једно исто. Свака идеја лепа брзо се, чудно квари У мени самом сада, и извориште чисто Негдашњих снова талог живота прља стари.

Данас ми људске речи што желе да убеде,

Да воде, — звуче тоном досадних перифраза; Ја не верујем више у радост ни у беде; Верујем у наг живот што звук напуклих база Даје, у чулност своју и нагон што нам следе

И што нас гоне, муче, док не испију снагу И оставе нас, најзад, уморне, мирне, боне. (ООсетим и ја, каткад, чистоту срца благу,

Лајички живот, ал с њим и часе монотоне, (тужне, дуге, што ми похоту крате драгу.

Осећам да ми данас већ врло тешко пада

Да волим оно што сам толико некад вол'о! Брзо се прља, груби у овом свету јада.

(Осећам да сам давно и много шта пребол',

И срећна прошлост да је сирота прошлост сада.

Банални живот овде деформис'о је редом Принципе мисли мојих, циљева мојих нада,