Straža
С»рана 2
С Т Р А Ж А
Јуче 2 децембра. на дан Цзра Уроша Српског, био је чајсвечанији и најрадоснији дан за нас Србе а саецијално за Београђ^.не. Јуче ј ‘ био наш Ускрс и ми Београђзни имамо пуно разлога да овај дан прослављамо док траје Српског имена и Српског племена. Били смо 13 дана и 13 ноћи под јармом аустриског дивљаштва, прежизљавали смо гсрке дане, јер смо својим рођеним - чима гледали како аустриска ч.:-»ма, убија, веша и злоставља на: -, у браћ/, б1ли смо очевидци к:чо ау-, стриски војници пљачкају и-| маовину наше избегле браће гледали смо, па не можемо да дођемо себи, к?ко су аустриски „културни“'командан тн на сред Теразија пред Балканом направили вешала и на њима обссили, извршивши прво „културно“ дело. — Михавла Радојчића из Раче, За тринаест дана и тринаест ноћи нисмо смели да се крећемо слободно у својој рођеној престоници, сваки је од нас био потрзан и узнемираван од њихових власти, Душа и срце нам је плакало за Српском слободом. Ми смо најбоље увидели и осетили аустриску културу кад су оног дана објавили плакатама, ла ће се издавати помоћ аустроугарским шданицима, који су се затекли у Београду. А нашу сиротињу купили су њихови пијани перјаници, интернирали их и одводили у ропство. Колнко је нашнх поданика обешено и убијено то ће се увидети доцкије. Али јуче, — око 8 часова пре подне када се појавио од Споменака први српски ко њаник: поднаредник Сава Петровић, иаше становништво је као електризовано било већ на окупу код Звездаре, — синуло нам је српско сунце. Жене, деца и људи љубили су му ногу, руку, љубили су коња његова и са сузним очима говорили су: Живели Срби браћо, јунаци и осло-
бодиоци Српства и Српског амена, живео Српски Опанак Пешкири, новци и цвеће спуштани су српском коњанаку на крилу. А он је плачући од радоста поносито узвикнуо: „Сад морам даље, да видим где се налази швапска коиора па да јавим моме старешини.“ Као тица летео је његов коњић радујући се што је први ушао у Српску престоницу да донесе вест да је Српска Храбра Узданица, потукла и изгонила нечастивог са нашег земљшита. Са свију стрдна изишао је свет да видк наше спаситсље н ослЈбодиоце. За тили час 'чле су свуда намеш ене српсне тробојке, оној радости и клицању није било краја нити се може тоописати. Поднајвећом грмљавином топова к »• је је разбијени Шзаба из монитора палио, улазиле су прве извидничке патрс>ле, међу којима се нашао и жандармериски наредник Милун из Са вамалског кварта, за овима су следовали коњачкн одреди поручника Пауновића и мајор Миће. — Краљ у Београду Мало затим код »Славије 4, појавио се и аутомсбил. Ту је био Њ. В. Краљ Петар са својим ађутантом. Дакле наш краљ, кога су аустриски офи* цири већ били заробили у Нишу, појавио се међу првима. Сад је тек маса акламовала краља недавши аутомобилу да прође, гледала су краља и плакали од радости. Клицање и поздрављање краљу и војсци, било је тако силно, да се топовски пуцњи нису ни чули губили су се у оном силном одушевљењу масе. Свет је непрестано излазио из побочних улица и бурно поздрављао војнике, бацајући цвеђе и дајући новзц нашем славном српском опанку. Долазак Ирестолонаследника и Принца Ђорђа Око 11 чзсова појавио се
опет к јд „Слзвије" а ДРУ ГИ аутомобил. У аутомобилу су седели Престолонаследник Апександар и наш љубимац Принц Ђорђ?- Свет је ззуставмо аутомобал поз .зављајући дуго оба брата југака, аичне г.инове нашег добрсг Кргва. аВојска — коњичка дивизија промиче непргстано улицом. Краљ је отишао у Са* борну Црквуда се помоли и заблаг- даои Сјпском Богу. Звона на Саборној Цокви трештала су а свет је био про сто опијен у мору одушевљења. Пред дворем су већ сами Београђанч образовзли дворску стрзжу а један се постарао да истакке и српску тробојку. Кад се вратио краљ из цркве, многобројве масе света чекале су краља да га поново поздрзве. Ту је понова од светине зздржан краљев аутомобил и поздрављању не беше краја. Краљ је био ус хићен и на лицу су му се приметале сузе радоснице. Дочек војводе Стеие у Београду Мало доцније сгигао је и трећи аутомобил опет код »Слзви]е“ и ту се зауставио. Изашао је војвода Стеаа и потпуковник Милан Гр. Миловановић „Пилац“. Жене и деца ухватили су војводу Степу са свију страна љубећи га у руку а Циганке и ногу кличући му: живео војвода Степа. Он се бранио од жена и деце алч жене н деце не пуштају га већ га стално љубе. Најзад је једва успео да се попне понова у аутомобил, заједно са г. Миловановићем и одвезли су се ка Теразијама. Војвода Вук Поповић Поред кафане „Три Сељака‘‘ ишао је војвода Вук По* повић са својом четом, увек скроман и солидан али овог пута радостан видевши нас тако усхићене и одушевљенеДечаци су га познали и поиздрављали кличући му ,,жмз вео војвода Вук“ он јеживел шећи се одговарао: „ народ“ сви ми и цео Српскис иумии
* И ако је било време ручку нико није ни помишљао на ручак сви мушкарци дали тсу се ча иосао. Дечаци и старци, спроводвли су аустриску комору, која није имала времена да прође преко Саве, а други су опет спроводчли ззробљенике што су их наша деца и жене разоружавале. На све стране орила се песма и свирка, и то по највећој киша и треску аустрлјских топова. Све су кафане, које су до јуче биле затворене убрзо отворене и свет је у* лазио у њих и живот је поче > у велако. Ми смо јуче доживели најрадоснији и најсрећнији дан у животу, дочекали смо кашу храбру и јуначну Српску всј ску, и ако смо тринаест дана и трвнаест ноћи туговали и јецали под аустриским јар* мом, ипак смо чврсто веровали: да ће нас наша храбрз српска мишица ускоро ослободити. Наша славна и јунзчка војска учинилајеоно што ће се цео свет задивити, што ће се спомињати док траје српског имена, а поред таквих јунака Српски род мора стално да живв. Наше потомство поносиће се оваквим претцима. Добро нам дошли јупаци са Космаја. Ви сте, Сорећи се за Српски род и Српску слободу. физички доста уморени али се на нашнм лицама огледа челични дух и енергија која ће вам, с надом у Српску праведну ствар и Српског Бога, дати новог полета да нечастизог сасвим уништите. Наше мислн и наше наде уперене су у вас и ми смо увек с мислима код Вгс. Храла Вам јунаци и соко« лови ви сте осветлали Српски образ и Српско оружје.
Пошто ћемо редовно доносити у листу имена оних лица, која су од стране Аустријанаца одведена, то молимо њихове породице и ближе познанике да нам достављају и* мена ових.
Број 309
0, ти стари и славни граде вековима су се о твоје твпд е зидине разбијале дивље хорде О, наш бели граде! Запамтио сн многе господаре Имена разна ти си нам мењо’ ! наш мили и бели-граде. Натолљени са црном душманI ском крвљу, а потрумен костима | наших див-јунака. Видео си сјајне оклопе и бритI ке ђорде драгим камзњем и алемима искићене — слушао си вапај измучене раје — гледао си на оштрим кочевима набијене мученике за слободу и веру — хероје прошлих времена. Бедеми твоји бехуокићениглавама њиховим. У лагумима твојим, у влази и мемли, умираху без бола и јаука оставља.ући у њима кости своје. Док су се њихове жртве мучиле у самртним мукама, дотле се над њнма у серајима обеснЈхага и бегова хорила песма уз звухе харфе - испијајући из позлаћених чаша божански нектар крвавим рукама својим. И сад наш“бели и славни граде, пре можда десетак дана видео си, осетио си, на себи варваре цивилизације култур трегере двадесетог века. Видео си заставе њихове са црним орловима како се вију али ти си им се смејао, наш бели граде, знајући да те витези твоји неће оставити у канџама црне тичурине, која ће са болним криком одлетети тамо, очерупана, одакле беше и долетела. А, ти си им се смејао, наш славни и мили бели граде.
СНИЦЕ — У бесконачност —
Тражио сам нешто у једној радњи. На вратима је стајало написано: 10 минута затворено. Мислио сам, хајд’ да ири* чекам. Не десет, него тридесет минута сам чекао. али нисам дочекао. Најзад се кренух и одох. Кзко ми је дотични предмет био потребао, долазио сам неколико пута дневно, саа и сутра дан, али лисгић горњим натписом стајао је непрестано на вратима.
I
ФЕЉТОН
Аустријанци су у овоме рату с нама показали, да човек доиста може подивљати. I Кад су, у почетку августа, ШваГе биле упале у Мачву и Јадар, покор су направиле: куће су рушили и палилв; | старце, жене и децу су мрц| варали и убијали. I Векови ће проћи, а у оним крајевима неће се заборавити чуда, што су их овом приликом почннали аустријски оI фицири и војници. I Кад смо, посл с битке на! 1 Церу и на Марјановићеву ваI су код Завлаке, Аустријанце | протерали преко Саве и Дрине, многи су наша војници из петог и шестог пука молили своје старешине, да им одобре одсуство од два илитри
дана, да оду до свога села и да виде шта је било с њиховима на дому. Старешипе су им одобра* вале ово одсуство. Међу онима, који су овом приликом ишли на одсуство, био је и неки Милан из Мач* ванскога Прњавора. Кад је отишао кући, имао је шта и видети: пред полазак у рат био је оставао пуну кућу и чељади и свега богатства, а сад је тамо нашао само згариште и непобусзне гробове. Аустријанци су му стара оца одвели везана у Лешницу и тамо га са осталим углед* ним људима из онога краја премлатили. Кад су старца повели од куће, чељад су се била поплашила и почела плаката за њам. То је наљутило аустријског официра, који ;је командовао онима, што су | хватали наше виђенаје људе ; по Мачви, па је наредио, те
су све њих: Миланову мајку сестру му девојку, снају од брата му, који је годинудана 'раиије био иогинуо на Јежевом Пољу, на Брегалници, и двоје нејаке деце, извели изван куће и ту их, у једноме јарку, све кундачки поубијали и побацали једно на друго. По* сле су сву стоку отерала, све што се могло однети од< иели, па онда зграде и стогове неовршена и<ата попалили. Не могу да опишем, како је било Милану кад је све ово вадео. Али он је био прави јунак. Стегао је срце; ни сузе није пустио, и ако су му се груди цепале од бола. Одмах се вратио у команду и јавио се своме команданту. Све му је испричао. Своје је каз( вање завршио речима. — Ето, господине, сад ваше никога немам. Све "су ми побили и унаштили проклети
Аустријанци. И самоме команданту било. је врло мучно. Гледао је у Милана и таман је смишљао шта да му каже, да му колико толико ублажи тешкеболове. А сам га Милан прекиде. — Опрости, господине, молио је команданта. Погре* шио сам, кад сам рекзо да сад више никога немам. Имам господине, имаи своје. Цео српски народ моја је својта. И оде у своју чету. Милан је и пре тога био ваљан војник, али од сада му није било равна у чети. У свима борбама био је прави соко. Тукао се као лав, иужавао је, кад би опазио, да је пушком оборио кога од противника. А највеће му је било уживање, кад би при јурушу упао међу непријатељске војнике и ту бацио бомбу. У утамнњивању противника он је светио погибију
својих на дому. У борби од 23. октобра доста је тешко рањен. Шрапнел му је скоро раздробио лево раме. Сад лежи у болници, али једнако распитује лекзре и болничаре, кад ће макар малко прездравити, да може опет у борбу.
1ш 1 Мш Како су се понашале наше београђанке, за време аустриске окуаације најбоље ће показати овај пример са женом, једног нашег мајстора који се по дужности затекао ту. Аустријанци су се размилели као жути мрави по Беогпаду. Свуда су они обилазвли куће са жандармима или наоружаним војнипима тражећи „комитаџије“. Аконто те дужиости они су и пвачкали и улазили онамо где су год наишли.