Straža

Стт>9на 2

С. 7 ? А Ж А

Боој 3!4

Каћуна- Вркцв 10-ХН 1914 г.

^(езкаком бојнпку Парче, по п»рче живота се кила, Из срца лагано крвца се нзлива; А душа оставља јоште врело тело, Да под треском топа, вечни санак снива. И последњи дак му из груди се оте, Остављен од свој&х, који јоште гину За браћу Сновене, тихо склопи очи, Свечано укир/ћ’, за слободу њину. Место звука звона, гранзте фијучу, То самр!ни поздраа непријатељ шаље; Наши наступају, а фијук граната, Лагано се чује, све даље, и даље. Из бкизз се чује топот од копита, То другови журе изл једног луг&; Свештеника воде, да опело сврши, Да сахране свога, остављеног друга. Отпеваше тужво, једно свјати Бже Свечано спустише у гробницу тело; Уз хуку граната дадоше му поздрав, И са тим се сврши то скромно опело.

1^ритичмо станве

( 3 ) У 11 часова трже ме цањ са града. Изпђох напоље. У том грмнуше Французп. Качонада је била ужасна. Провори су зврјали и сваки час је преткло да оана испадну. Цео је комшилук изишао из својих станова. Било их је у разним тоалетама. Сви су у н јвећтм стрсху питали: Шга је? Да ли то наши пуцају?! Нисам могао свима да се наодгмворим к сматрао сам за најбоље да се повучем. Целу ноћ је канонада бала ужасна. Франпузи су чинили своје. Освануо је по 1 к дељак. Сунце беше огрануло, као да није цеду коћ си !вла досадна киш*. Београд је громенуо своју физиономпју. До јуче миран данас је ожпвео и ја се у чуду питах: од куда толики свет. Београдском дрвеном калдрмом ј у р и л е су чезе и кола у којима је свет беж?о. Цела је варош већ знала да

Нелеља 16 нов. по подче пу- су трупе напустиле БеограД и околину и да су се повуклс. Свет је бежао. Куда? Нико то није знао да каже. Сваки је сгмо осећао потребу да м^>ра да бежи, а куда, то нико није питао ни о томе мислио. Отишао сам до општине. Тамо се беше зећ силан свет ску;ио и сваки је очекивао да чује шта ће најззд бити. Од целе општичске управе беху осталн кметови Млад. Боторић и Ђокица Јовзновић. По псдне одржан је збор код ,.Руског Цара" на коме је изабрааа општинска управа која је имала да преда грздБеоград и његово становништво Аустријанцима Београд бзз вдхетн Шта значи бити без власти Београд је најбоље осетио. У понедељак по подне чим је сгановништво са периферије сазнало о несрећи гоја иас је снашла она еенвједалб збуншти већ се бацило на

посао. Под снажним ударцима секире и других средстава а обијање, браве на магацинима су попуштале и грвђанство је носило. Није правило избора. Штоф, готово одело, брашно. гас, со, непревучене фотеље и канабета. Сикире и кола р с дила су целу ноћ и кад Је освануо уторак савскн маг: циии и државми магацини бнли су лразни. УгорсК, 18 нов. ио подне у општини је нзабрана нова општвнска управа. За председнака је иаабран г. Коста Петровкћ даректор Народне Банке. У одбор су ушла и оба заостала кмета. Аустрфнаца још немт. И стина чују се разни глас.ови, *ако су већ дошли, како је код Штофаре наиш ;а њихом коњица и бацила све под сабљу и ксњска копита. Друге, иаравно жене причају како су разговарале са Аустријанц^ма и како су ови мирни и кротки. Међутим. и ако сам прокрстнрио цео Београд нигам наишао пи на једног Аустријанца, иити сам видео ма и једну жртву хусарске сабље и коњских копита. (Наставиће се)

снајом Милом и двоје унучади, Кристина Ентлер, са депом Маријом, Катарином и Ленком, Десанка Стефановић, Милева Т. Михајловића удова, Младен Ђурић са женом Јеленом Васа Докић, столар, са женом Кајом. Михајло Маринковић, са женом Жквком в ћерком Даницом. Владетина ул. број 8 Милан Ђорђевић нз Манастирвце округа пожаревачког в Живан Мзрковвћ из Великог Села округа београдског чувари Прометне Баике.

Код сата

РАБОШ

у тт

Јулка Илнћ са децом ћерке Д'ница и Вошслава и три сина; Г>ц». Јованка Јовановић сама; Милан Живковић са женом, Јова Шпинер са својом женом и двоје деце; Г-ђа Јелена Богдановић сз децом; Димитрије Симјановић са својом жеиом и оцем Николом; Лазар Стојичев. ћ пссредник са женом и троје деце; Лепссгва Дгмитријевић и Лепосава Павловић из Његушеве ул. број 33; Јелена Јовановић, са ћеркама : Персом, Илинком, Милевом и синовима: Владимиром и Добривојем. Таковска 52. Катарина Јанковић, стара 68 год. Симина 33; Фемка Глишић, удова, са

Један необичан сусрет Д р Велиззр, после катастрофе његова министроважа идући пешнце ка кафани »Руски Цар“ случајно спази г. Ник. Сг фачовића пукозника који је ; ошзо службеним послом у Министарство ВојиО. — Добар дан г. пуковниче поздрави га Велизар пружајући му руку, извините г. пуковниче иисам Взс нз дале^а познао, тек кад сте се при* блнжили, позиао сам, да сте Ви. — Ништј, ништа, г. минастре, тако се и меии један пут случајно десило у Ваљеву, па ето ја остадох опет пуковник а ви, ето дођевреме да ми се извзњавате.

09 урсдкшпшба Г. Ђокм Јошаиовићу, ишету б*огра оке општмне Ако нам у року од три даиа не исплатите рачун у суми од 8 дикара за штампање посмртиих листз за вашег пок. сина бићемо принуђени да вас тужимо! ,Стд)1жа'

Сви ревизори „Страже‘‘ из унутрашњости треба одмах да измире сбрачун за прсшли месец (од 1 до 17 новембра) и да изплате ранија своја дуговања.

{СТОЈСИЛЕбИХ)

ш т

Носач : Оа толиких ккбицира остадох ја једини, као Рајко у Срему и да кибицирам шта се све у овом нашем лепом Београду одиграаа! Тако ти је то. Ми носачи увек смо први и — последњи. КОЛОНИЈАЛНА РАДЊА Ш» п

преко пута Народне Банке отворена је. 1—3

фЕ/ђТОН КП ЈЕ Ј Е’ 0 М ЧЈтајући непрестано у новинамг: »Како Је у Бечу, како у Берлину, Лондону а врло чес.о како је сад уједаој Белгији — и то заиста заслужује највећу пажњу па затим како је у Паризу, зар можда наше Београђапке не бћ желеле знати, вако је сада у нашем лепом а веселом Београду, како га оне сад називају кад су далеко од његоае прашине и неуред« них трамваја на које с/увек биле љуте. Нашем лепом и увек веселом Београду сада више првличи назив: »озбиљан и тужан*. јер он тугује са своје усамљености, иа којунвјенавикнут. Напустали су га чак и онв, која су се до пре ме-1

сец дана поносили, да су.^му за све време бомбардовања осгали верни, остајући чак и у кућама где су гранате у дарале. Јутрос освзну један од оиих децембарских данз, када се других зимских дана ^мале симпатичне модискиње, раднице гаћућурених носића у јаке од капута илш шалове, са рукама у џоповима, не о* сврћ/ћа се на излоге, журе своме циљу, кад се наше даме у пуној зимској гали, са бундама и огромним муфоввма појављују само у подне и то од угла Ђукановића па до парка на Теразијама, помишљајући кад ће већ једном почети концерти на леду? Али сад је све немо и тужнонигде никога од њ*х. На славији јејошмањежквости него што је пре било. Ту се сад само виђају групе таљигзшв, међу којима сада и припмчав број жена, са?би-

чевима, под пазухом, високнм шубара«а на гл^ви к још већим чизиама на ногама, тапшу, да би се угрејали, ве стрпељиви кад ће да наиђе К'>ји Беогрзђанин , за горе'* да бн га моглн дсхват 1 *ти. Живости има још по мало иа Цветном Тргу, кор је за сада не само пијацз београдска, него управ ј и центар јутарњег жввота у престоници. Иначе увек се преноси тај живот горе ка Савинац. Од Цветног Трга на доле, све је празно и без живота, чувари јавне безбедностм, » сада и приватних имаовиаа. замотавих глава у капуљаче, под оружјем, достојанствено шетлју кроз пусте улице в премишљају о Јоним дмвља штвима а пљачци што су астријанци починили. Прођете ли од Ловдона до Теразија, ту ће те вндети, у место оних дивних и укусно намештенвх изиога по рад-

њама, само разлупане и опљачкане излоге, стакло, срча полупаних Г; розорз свуда по тротоару, представља чудо од итеточина. Пред радњзма, где висе боген-лампе, којесу некад бљештале одсјајз, сада чујете са о шкрипање и лу* парање које дппире до садз јако осетљивих ушију, оно ће вас натерати да поднгнете главу и да зе обазрете. То ветар окреће усзмљену и разлупану лампу на уласку у »Колосеум* а као одговорудар|ју на Дому Богиње Празде — подеране ролетне о нагорела прозорсиа иерчива. Туга вас обузме а срце вас ваболи. Одатле већ опрезност вас нагоии да пређете на трото ар поред парка, да вам се не би сручио на главу иекп од порушеннх делова Викторовића зграде, који се претећи нагињу над пролазницима. Код ,Москве“ са свим пра»-

но и пусто. Нехотице се окренете: давно и давно већ нема ту позн.’Тих лица. Ве. ике прозоре, кроз које и на које се много гл дало, поцала је велика прлшина или су са свим зачованн дасчама. Где се део оркестар који је многима био изговор да редовно иду тамо? Према „А/|банаја" сад нећете више видети ону групу, на коју се тако много викало. Многи од њих су сада на бранику отаџбине, а неки, прочитах у новинама и падо ше за своју аемљу. У место њих, знате ли шта је сад тамо? Под скелама недовршене Ческе Банке права је пнљарнаца. Група жена, са рукама за појасом, поређзле се и прздају векне, благодет за оне којимасе додијаотајин, а немају могућности да сами месе, ззтим мекакав апарат за салеп. па ушећерено воће, палачннке и најновије слике