Straža

Стгана 2

С т Р А Ж А

к>рој 51

»ДајеСрбија ц«етни балкански врт.“ И то подвлачим. За време мога бављења у Србмји, међу вашим храбрии војннцима ја сам успео да у позмам душу вас Срба. И, полазећи натраг у отгџбину, ја носим пуно срце најлешиих и вајдражнјих успоменз, а време, проведено у средвни ваших храбрих хероја, баће за мене пријатна стакица, којој ћу у слободним чзсовима долазшти и у памети прелиста вати успомене, тако пршјатне и тако ми драге. Пријатно дириут оваквмм ласкавнм речима наш сарад ник се још једком захвалио илеменигом гогподкну Денов ну и п желео му срећан пуг, са жсљом да се што скорије виде у Београду, — престоница Уједињеног Сриства. Маз^ие.

!> ш шшш Благо ономе ко може да се сад у овом времену не возв желевницом ко пнје био у тамкнцн, тај нека се сада вози железшицом па ће видети чуда које ннје никада видео; горе кего у тамн/ци мрак, прст пред очима се не види, пут нички вагона пуни људи и жена, у хед*ицима а и пред вратшма пуно војнака здразих и болесних а између њкх у мешало §е и остало грађан ство обојега пола, старог н мдадог и то све у мраку. Неки који су пре уграбили и ушли у „куп«“ чујеш нм глас кад говоре, али кх и не вндиш у мраку, но ко је се надао с воме злу, он је свећу и понео и кад је упали он внди да еа вратима ппстојн , етвкета" »аузето, тк идеш даље да тражнш место, али мораш непрестано иогама да глзиш преко туђих иогу и глгва оивх, који по ходнику спавају и седе, и овда настаје права ваника од кукања ■ плачи, јер нвко ииког у мраку не ввди и настаје једно чудо невоисано по ходиику и иред вратима. Истина је, да сам вмао пра во возити се I класом, адк џаба му све, во ни:ам ниао места ни у самом ходнику, ја

се возих од: Раље до Лапова и не вадох очима ни лам е у вагону да гори, витв пж кон дуктерз да чнни ма вакав распоред где ће ко да седа или да му да меств, него ко је јачв тај ће маћи себи место, а слаб и стар нека стоја и злопати се иако свзје куће није видео седам мессци. Истинз је да се ја бар лично нисам ввзио желсгницом од почетка рата до 31—1-915. али овом се чуду нисам могао да вадам, да можс. овакав неред да буд: к да може 200 до 300 људи да се пење и скида и то сие у мраку, н било их јг који су слетали низ степенице и леђкма сс дочекдвали на земљу г на рочито жене. Мене извеаађује да Госпо дин Министао Грађевчна, кае педантак човек свакав х ос може да гледа в да не нађе иачина да се ноћу вагони ма са чике осветле и да ову бру ку ке види ? — Ово држим д т у свету ингде кемз Ратжик

|«1 Т(ф№ Они жалосни нпиз ри ноји се одчгранау у богословији на Врачару, сада једал део војне болаице, збвљ^ мсрату да покрсну н нвјгврђа српа ка плач јаук и ззпомагаље. Самс наши богаташ^ су ледени као стане. Јадни војнии*, вмв хероји, кјји су освеглади образ овој мдлеиој земљи, кој« су пронелв славу српс*ом народу широм целог светв, којв су својом храбрвшћу многвм дру гим богаташима, стеклн свлае новце к зараде помоћу шпе кулације, продаје н куповпне наполеонз, — ечо их у бодници леж® по тројица у једном кревету! Страшно али исткнит®! Доста је кадосно кад је мори »10 до тога да дође, да је )едан најчестатнји човек н лекар, г Р|довановић, морао доћи у оишгиву да моли за кревете јоргане и дугаеке. да моли општину која садскај већвм напорвма ивдрж-.ва сиротињу беог|<адску. И док оп штмна лупа главу о томе, дот

ле у Београду ајапе на хвљаде празннх станоаа, пространпх вндних и удобннх за ослнице са пуно стварн н то баш својнвз оних људ п који пливају у богатст«), хојима ге ие бн нвшга осетило да поглоне саз свој намештај па м кућу за н ше ратнике, хе роје, којн се у осгалом » жртвују за њихоао богатстао. Аустрајанцн су мсглн стаисвати у нзјбољим стгновкма тих богаташа, који с*д ужч вају аегде у Солуну или н* Крф/. Па зашто тек не би могли да далу сваје домове за боли.чце да се спасава о*ај добри народ ојл се крз;.'вн већ пола године за опшгу ствар. Г. Ћеловић се изјасмио: да ће дати 500 хиљада динара кад се освоји Босна. А ко ће да је осво : н аад тн јуиапи и хероја немају средстава дт се излече, леже по патосу на голим даскама, без покривача без игде ичега! Леже један врз друго!! Дајге ви сад што имате после кам то ништп не треба. Јегав миаијардер Сер Т. иа Липточ, који иам није нв род ки помози Бог, чудк; се и крст.- о се кад је видео то чудо, дао јс човек и сувише овом народу, а наши патриоти не даду ии кргвета ни станове; внше воле да их Аустрнјанцк оаљзчкају и разруше грзнате него да се спасу нлјбољм сииови вве земље — српскн ратници Не заборавите го:подо милионери да ћемо се посче рата разговдрати, кзд идеге у агвтацију, руку под рук/ са барзчпма, којих сесадктоаите као ђаво од крста! Кад већ ови богаташи, немају срца и неће да вомогну наше ратнике, мв тражвмо од војних власг«?: д^ све што јој треб.ч реквирара одовиг без душних газдаша и само тако ћемо се спасти ове нев >ље која је з*десита нам аарод.

Вој-и указ

У Врховиој Коианди радв се на велмком војмом укаву,

којим Не бити умапређени она официрш м наредница који су р*није грешком били запостављена.А поред оввх бвће унапређеви и свч они официрк нижи и внши који су се у рату одлшковали лвчном хр*брошћу. Поред сва;сог имена стајаће и мотивациј.т з -.шта се унапређује. Дтбро би било да нздлежмн добро отаарају очч у сасгављању овог укгза. Из Мшгтаретва Прида У згради Начедства нишкот смеапена су 4 мипист/р ства Усчед тога особље, чаковништво министзрства пран» де оскудсва у локалимг. И д©к сно оскудева у ло*сблима дотле начелник мимисгарства правде, заузео је д*е собе у тој згради за скоје служ^теље и њахвве п гродице, који су направнли чиг.в доиазлук у њнма. Обраћамо пажњу г. м' ; нвсгру из овај случај 2 /олећл гк да учини шта треС а да се ови локали испрззне л у њима сиесте канцеларије за чннов нике, којк у осчудицч озит, пишу у подрумнма или сутеренкма, где иикад не допре суичева светлост. И| џтт Г. Груб*иоваћ шеф ж?л-зиичке станице у Топч .к.ру, Зј; кога су раниј* н ки л«стови д*не®Г: вест да је уда љен од дуж^остк због кзвес* мог ковфликта ск икспскцнјом железначхом. После овога је одмах на њсгово место дошао г. Јефта Почоввћ да нзврши ре«**ију рада у тјј сганици. И после извршене ргвизиЈС утврђено је да ја г. Грубадовић био потпуао испразан, н да је своју дужчост вршно прзвилко а савесио, што жна чл: ла су све оптужбе протнву њега биле интриганске ирн роде. Г Грубановић астао је н даље на својој дужиости Зшетва кодшка Јуче по подпе у Управи Грнда извршено је з клињсње нових поданика. Јуче Је заклего 10 новнх поданика. Са То1нд|рскзг Врда У внли Ниаоле Вуловнћа тргов. на Тоачидерском Брду налазе се у стаиу двз жан

Б. Ж. Петрмвић

Шапцу 0! ти, лепи, дични граду, Славои знани из старина Ти претрпе канонаду, И ностаде развалина Твоји двори и славне палате, На иоје се зрак јутарњи слива, Разрушени од тешке граиате, Показују да ту гр*д почива. Ах1 ти, сада не постојиш више, Над раавалсм твојом, сова дрема Сва ти варош у мртвилу дише, Јер у њојзи иигде никог нема. Крагујевац, 1915.

фЕ/ђТОН

П. К. Грегорић:

Објава рата још иије изврш н . Међутим, на обема странама журно се спремало, Листови су д јносили жучне члан ке. Свет је био одушављен. Сва*и је тражио рат. Сваки је очекивао заук убојне трубе. Србија је била претворена у оружани логор. Удице пуне света, кола, коња. Врило је на све стране. „Дрино водо, нлеменита међо, да лн ћу те скоро походити!* биле су речи, које су лебдсле на свачијим уснама. Овај талас одушевљења био је тако силан, да је понео и оне, који су до скоро спас „отзчества* гледали у пријатељским односима са суседном монар ијом.

Данас су међутнм, и Они Са патриотским занесом 1 ражили рат, рат до истраге, па или да будемо сви наши, или да у тој борби паднемо сви до једнога. И у кући младога учитеља владало је исто расположсње. Он је сав заруменео од па триотске ватре, спремао своје убојно оружјо. Уз убоЈнупесму ои је чистио пушку, за гледло је и пробао врх ножа, којим ће кроз кратко време крчити себи пута, да би дошао до своје љубљене браће. У страну од њега седела је његова вереница и посматрала га. Иако се и сама радовала овоме, она јеипакстраховала. Бојала се да ће га изгубити, изгубити за навек. При самој помисди на ово, она би се сва најежила и прекрстивши се молила Богу да јој одагнч страшне мисли. — Ах, дрз!а моја — прекиде је Милан — знаш да је

два чекам да чујем да врисве шара. Ово се овако више не може. Л«ко је онима / Бео граду дн се премишљају. До њчх не допире плач нејачи и шкргут несрећника. Кад бм они ово чули и видели, уверен сам да би ми још колико сутра прешли међу племениту. Нада га погледа, — А мене би могао зар да оставиш!Милан је погледа једних »убоким погледом, погледом који је продро чак у крајњи кутићак њезина Срца. Затим се благо насмеши остави пу шку, коју је дотле пажљиво загледао и сед^ поред м*е. — Како ти то говориш, душице моја! Ти знаш да те ја волим, волим више но све на свету! — Па ипак, ти хоћеш да ме оставиш! — 0, како си неправедна. Ја теб( да оставим. Не дугао, то ми и ве пааа на памет! — Знам, али ти кажеш да

дхрма, која нвкакву службу не врше а постали су кабадахпје за становнзштво које жвви ■ ст;.нује у тој охоливи. Њихов посао сводн се на то што по цео дан пвјанче и проводе се у друштвудвеју ороблетгатичних жснскнња. Молимо иадлежне, аугрвом реду команданта жандзрмервј?, да се одазове молби спн јв ; штва, које сноса сзе ! невоље од стј)ане ових доконих људн, а да их к*д већ пншта доуго не рад > отер^ју у ров п тиме учвни крај са& 10 В 0 ЉИ И Оргијању | ВИ 2 си леџија. 1- Мшв М. ЛуковиИ Пре неколИ1:о данз чуло се да је оболео овај мла и м племенити чове< кзо ђак — иареднлк. ДанаС има д 1 допунимо ту језкву вест: његово племенито срце пре.тало једакуцз. Зјшто? питаме се згорепашћгни и згргнути, зашго? пвтаће многи и многи и који су га лично знали и који су га знала по пр/фињеиам и отменпм ■лесмама у К/ Српском Књижезном Гласнику . “ Мч га жалвмо № као човека и као ве лику наду нзше српске модерне поезије и књижеоностн. ГБегозо је српе престало да куца, његове су очи угашене, јер је то хтелг каша о т. џбина, јср је тико хтела наша с ивенска судбвнг. Јв : а јеш ттш Пре недељу дана, дочел« Смо на о*ом месту, да је кон луктер Душаи „црни“, коме се ае зка нме, а на служби је на прузи Лапово—Крнгујевац, да увењује публилу и понаша се према истој нечовеч но. Мбслвли смо да ће та белешка стукнути овог арамију у гралице учтивости и закона. Ево, данас и иоред најбоље воље, не можемо да пређемо ћутке преко тога, већ бележимв да је злоупотребљујућн свој положај, а нз име свог ауторите зајмио новце од пубпике и келнеиа из ресгораци е лааовске, пракгикује и даље свој „омиљени занат", па зат) молимо н«длежне да ову зверку узме на одговор и но с-'слушању одреди му заслужену казну.

једва чекаш да врисн шара, па да се уђе у зкцију! — Но. Па ја тиме и не мислим да те оставим. Ето, Ја тебе волим више свега. Више но оца, 1 -зјку, браћу. Све их ја стављам испод тебе, ти си прва у моме срцу. Ааи има нештс, немој да се љутиш, што ]е изнад тебе. — И ту млади уча здстаде и пажљвво погледа у сшоју вереницу. — А то је — рече онз мир* но! Међутим, глас јој је некако чудко зазвонио. — А то је — отаџбина! рече снажним гласом уча младој девојци. — 0 .рости ми! — замоли га она. — Да, твоја је прва дужност да браниш отаџбину. Ево ти моје руке. До данас сам тн била само веренана, а од данас сам та и веран друг на заједничком послу. Не бојим се више вриска шаре, нека она врисне, нека њен први