Straža

Стпана 2

С т Р А Ж А

ћрој 53

ско Братство" ревносно купи прилоге за наш Црвеии Крст. Тако је до сада скупило од самих Срба лепу суму рд 6143 динара и 40 у злату н предало краљевском посланству у Букурешту а ово ју је одмах испратило Црвеном Крсту у Ниш. „Српско Братство“ заслу жује, да му се од српске стране каже: Хвала!, јер се сетило своје српске дужности Ју судбоносном чзсу. Нарочито вреди споменути заузимање два Србииа из Србије, који живе у Пловјешту: Радисава Обреновића берберина и Павла Томковића такође члзнова „Срнског Братства", који су засеоно од управе друштва купили на своју руку прилоге од својих познаника, Румуна, и скупили суму од 4774 динара, и 50 пара у злату, коју су пре неки дан предали крзљевском пославству у Букурешту. Овакав рад наших сународнвка у Румуноји заслужује сваку хвалу и при знање и ми се надамо да ће му и јавност у Србији то о« дати.

— Одлагањ* иабора —

ПАРИЗ, 19„ фебр. „Тан“ јавља из Лисабоиа, да је о.длука, којом се одлажу избори, проузрековала живо узбуђење у земљи. Г. Алфонз Коста ради на томе, да се дође до спорззума између де мократа, унионнста и еволуциовиста ради једнодушних втпора садашњој днктатури.

Шд №ијш — Атентат на фабрину барута БЕЧ, 18. фебр. Јављају из Штутгарда из службеног извора, да је један непријатељски аероплан летео изиад Ротвајла, где је бацио три бомбе на фабрику барута. Штета је незнатна и није пс реметвла рад у фабрици. Нов.е покушаје неприЈатнљеве спре чила су поједина војничка оделења. ЈаЈГ Пресуда русног лоиорсиог суда БЕЧ, 19-. фебр. Ј вљају из Александрије, да је рускк поморски суд, који има да пресуђује о ухваћеним бродовима, изјавио да је на свом месту узаоћење немач ког брода .Каифа*, који је у месецу децембру ухватила у сириским водама руска крстарица „Асколд."

Врховна Команда издала је следећг решење: „ДаШчелник Саобраћзјно п Оделења изда потребна на ређења, да се сваком војном везу придода по могућству и према погреби, почев 18 ов мес., по један, два па и више вагона искључ^во за повра так избеглица из бео радског, ваљевског, подринског и ужичког округа, у циљу повратка снојим домовима. Дозволе за повратак избгглица издзвапе полициске власти, пошто прегходно добију уверење да је дотичао лице здраво и да је зшсга избе глица. Овако добивене објаве имају се оверити на полазној железничкој станици одстрзне ксмвнданата, одвсено «*•( фа дотичне железничке станице.

№дШ№!»1 Својам кости.ча. н свој-зм крвљу ваши оцеви а ваша бра ћа су н по трећи пут спагли земљу од најезде кепријатеља. Они су као стене стајали на браниху отаџбине, умирући под ударцима гвожђаи олова са осмехом н» уенама, јзр су знали за шта умиру:вгши оцева и ваша бзаћа су спасли отаџ,бину! Но сад је на земљу навзлио други непријатељ, који коси исто тако немилосрдно као к п^шка, као и топ И; протиз тог новог зепријатгља ови стари и прехаљена ратници не могу да себоре: тифус ]епочео да коеи редов: овпх јунакз, и њихова једина помоћ,

њихова једина нада у овој новој борби, то сте ви. Они су учинили све што су могли — они су учинили више но што су могли. Сад имате ви да ступите у борбени ред! Оза борбз ће бити упорна али је успех осигуран. Сви наши, лекзрски, напорт су узшудни без ваше помоћи.. Пре свега сам наш рад је го тово паралисан огромним бро јем болесника: на сваког лекара долазе вгћ гадЗОО—400 пациезата, а то је 15 -20 часова дневног радз, посвећујући сваком болеснику само 3 минута дневно! Но што је главно, болеснике не могу да спасу лекови, Њих могу да одрже само иистота , нега и утехсс , а то им можете пружити само 2 и, српске сестре! Поред]тога ће чзша помоћ, на и само ваше присуство. да покрене корисну но удртвљену машину стотине и етотине заробљеника — болт-чдра,. који без ваших непосредиих: у.путстава и без вашегнадзора не умеју и не мсгу нзшта да помогну; зи морате да знате № то, д& вас на овом клеменитом послу чека један тежак напоран рад, који и по својим тешкоћама и по свбјим; опасиостима ни у коаико не изсстаје иза оног нз бојном* пољу и с лушком у руци. И поред све пажње чое к се при овоме послу — нези тифузних — ме^ке зараззти, а од оболелих умире око 10 од сто. Ја могу и. морам да вам ОВО) предочим. јер »*м за овај' по<*ао требају само оне, хоје загтста хоће да рзде, а искустзо из прошлих ратова кад је заразз ббвв још много опаснија, показато кам је, да Српкиња не: узмгаче н.д пред тгшкоћзма ни пред опчснсстима кад треба помоћи Оваџбин«. У помоћ, се:тре, јер !е брза помоћ дупла помоћ! једак странад — лекар Пријаве се примају у Општој Државној Болници (заразио оделење.) Приппата на „Стражу“ стајг један дикар нвгвчио

1 |1Ш 1111111 — Месец дана у једној нојној стахнца аа време наше дефен4 аиве Незгоде, проигведене ратом, те 1 С се осећају у позадини. Допољно је само неколико дан.а бити у једној војној станицп па да се виде све тешкоће и незгоде рзтне. Свг што је во]ник, све што је невољжр и нагкато ратним прилакама да се склони у поза дину, све. пролази кроз војг.у станицу, све свраћа у њу. Ко/»ко разних ратних типова! Колико бедних бегунаца!. Чо век мсра ичати животињске осећаје па све озо равноду шно да гледа. Па не само ми, који смо у позадини, већ н они, прекаљени ратници, че сго су се грозили на стварњ које су биле свакодневне појаве, у зојној станицн. Наро чито су били предмет сажаљења бегунци. Што њан жа ле они, коЈи су навикли да сваки дан гледају стотине мртвих војиика, они, који презиру смрт и не боје је се, они којима је беда и невоља свакодневнз појава?? На та пвтање не би могли ни ови самн одговоритњ Заиста, чуд ни су човечији ос ћаји!... Није бвдо само нгконнко примера да су војнпои делили свој тајин с бетунцима^ како нашим/ тако и Б санцима. То су биле свакодневне појаве. Па и бегунци нису сста]али дужки там племењитим војницима. Ови су их гледлли као кегато свето, достојно пошто«вања, а нзрочито«, ак© је војник рањен, Јер су то њшовн чувари, заштмтшши. Гледзо сам, како ј» једва Босанка, ксја је имала троје деце, нуцила једном војвику лепу црвен.у јабуку, коју је можда сна добила за своју децу. — Узмл, мој добри, мој лиепи, узми — говорила ]е бо« санка пружзјући јабуку. Вој нак ју је са»о збуњено по« гледао, а у том погледу било је захвалности и сажаљевања. М, пошто је пс кхон одбио, гледао је да се изгуби из околине. ове племените сељанке кој; би му својом добро-

ФЕЉТОН

Син. Љуб. НордиН

МУИ ТОПАЛА — Једна цртнца и> бсжаније- _ Шта је мали Топала? Нешто си весео. Је ли изишла? Тако поздравих на улици мршаног, згуреног дечка у ма лом качкетићу са ситним радоснкм очицама. Често смо се срегали... Он се увек још из даљине слатко смешио као детенце и обично вадио ручицу из кратких панталона од шајка и гурао је у унутарњи џеп од капута. Ја сам одмах знао шта ће. Осмејкивао сам се, а он је одмах окуражен вадио хартијице исечене иа кајиш. заустављ: о ме молећивим, нежним иогледом и почињао да чита. Ја се нисам смео за време чтања ни осменути, ни ок-

ренути где на лругу сгрпну, већ сам морао пиљат.и час у хзртијниу и мзле од зиме поплавеле ручице, час у избледес качкетић: јер је он чешће погледао гријућа у мене и очајно се лвучио, да разбере сваку црту на мом лицу и нз ње да прочита, да ли ми је досадно његово читање и да ли се смејем његову раду. Он ми и сад првђе и сме шећи се извади парче новине место одговора и пружи ми весело пред очи. Ја погледах. Мала песмица кратким редићима стајала је на њој. Наслов, Гроб јунака. — О, о! па у фељтону. — А што ако је то у фељ тону? Јел то... Какото?Прену се он и погледа ме готовн озбиљно. — Па то је обично најбоље место за песме... Зкаш, ту се мећу само добре, а лошије на у неком кутку на

другој, трећој страни. Он се засмеја и вршћи главом отеже: „јоој“. Мало поћутасмо. Ја сам се смешио иа њега не знајући шта да радим друго, а он је вртео малом главицом. — Хајд ја ћу... почех ја. — Чекај — дер. Ево ја С 1 м спремио још једну. Ја застадох Он завуче руку опет у унутарњи џеп капутића и пош то се мало промучи, извуче један коверг завијен у папи ру и брзо га разви. Ја сачеках. — Груб пљусак кише дуж друмова бледи, — Сухо се грање погнуло и леди — И шуми лишће тихим, јасним падом. И на једном прекиде. „Знаш, ово ћу исправити лако"... — Које, упитах ја. — Ово тихим, јасним падом. — Ех, не мари, тек да га задовољим рекох ја. — Збиља јес’ некако лепо.

Тихим, јасним падом, некако тајно... Ја ти не умем рећи али осећам... Војска иде, иде а лншће шуми и пада, пада... Зато сам и оставио, иначе ]а бих још код куће поправио, јер сам одмах знао, рече он на то, па поћутавши мало диже главу и опет додаде: Па... Дал вако да оставим као у неком поверењу, уневши ми се у лице, а затим погледив • ши ме опет оштро, да би ра забро моје мишљење на из разу мог лица. — Тхе, исправићеш. Они те неће разумети. — Јес’ они право каш... Они... Ти разумеш али они... Оћу, оћу... Мени се почеше мрзнути ноге и помислих да псђем али он додаде: — Али јес некако лепо писати песме... Ја обично у соби кад сви поспе останем и онда најволим да иишем... А кад ти волиш? Ја сам ћутао. Бе-

том, можда, још какву неприлику учинила... ...Наши су прешли у дефанзиву... гласио је једног дана т -лефонски извештај. А затим евакучсана једна варош, евакуисана друга варош, испушгеа јепан положај, испуштен други лоложај, и тако сваког дана На свс стране забринута лица која су се питала: .Од куаа на једном то?! Зар наша војска чопустила?!' 1 Па и ја, који саи се уздао у празду Божју •* у нашу непо(едну војску, почео сам слутити на нешто страшн ), општу катастрофу. Бегупци су вепрестано свраћалк станица где су примали у пролезу хлеб. Био сам очевадиц с в :кве сц^не: дете, босанче, од шест годииа, љубало је руку сворој сестри од дванаесг год^иа, којз му^ је з«ралила и купила опанке. А затнм је свсје мале опанке грлио и љубио... Настагиће се

ЋџЦ?.шж аоззјмшЈе По решењу Месиог Одбора за помоћ неиољвииа у рату зз грчд Београд од 19. фебруара о. г. потребно је да молноци за пр.чвремене позајм ше изложе у сзојој молби уве податке: 1. Име, презаме к сталше занимање своје, улипу и број куће где станује. 2. Да ли имагилату, пензију или помоћ у каквсм б»ло виду од општине а држазе, и ако је има колика је. 3. Колико пма на издржавању чланова своје ближе и длње породице, према: томе да означи колико има деце, мушке а женске, да означн име и године старости. Исто тако да означи име и, године староети и свиж осталих чланова породице каз оца, матере ит.д. 4. Да ли међу ближлм и даљим члановима породице зма сиособних за какав било рад, да ли ил\а међу њима болесних. неспособних за рад и који су то чланови. 5. Да л» је хранклац пдродице војни обвезник? 6 Ако има непсжретно имање, треба да га опише т. ј. да назначи у којој се улици и под којим бројем налази, да ли има на њему дуга, коме и колхко, а ако вема непокретног имања, треба да озна-

ше ме обузела нека меланхолија... Гледао сам у црну јесењу маглу што наједа, која нас је полако обухватала... Сунце се не. бешг јавнло. — Ја, тхе, кад ми падне на памет, Он настави да прича: „Мајка ми зна }ош ми донесе раки]е а }а пијем и пицкм... Синоћ сам писо ову па сам пла^о дуго.. А после, кзд је свануло мајка ме пробуди на патосу. Цео комшилук зна да ја певам песме, сестра их ча« та, нађе ми у џепу па износи у вече оцу кад дође а ја ћууим... Он вели: — Нека га... И диве ми се. Мајка се смеши па прича комшикама, а сестра ме гле« да са поштовањем и чудом, па говори оцу како имам боре по лицу и како су ми чуд не очи... А ја се поносим, донесем им чоколаде и бонбоке, и волим их, све им дајем, а оне ме јутром кад по ђем зову: „бато хоћеш дове*