Straža

Стгана 2

С т Р А Ж А

ђрпј 54

нички дух. Живахаа по прароди, бистраг а проницљавог погледа, веселе нарави, био је омилен члан сваког лруштва. По свршетку 6 разреда гимназије у Зајечару, радо је пошао извору војничких врлина и ступио у Вајну Академију. Као војни питомац показао је необичан таленат за изучавање војае тактике и осталих војних наука. Сви, који су га познавали, гово рили су о његовој сјајној будућности у којој би кори стио себи и Отаџбини својој Позван као питом;ш да стане на браник драге нам Огзџ' бине од крволочног варвара XX векз, најрадије се одазвао том светом позиву, јер се из његовог ратног дневника, кога је до смрти водио види, да је у нестрпљењу очекивао час борбе. Колико је био за дахнут војничкии поносом и опијен војничком чашћу, види се из његових речи. Јер кад N у је у том пуку понуђено заклонитије место или чак и пук свога стрицч пуковника Жавојина Бацића, он је гордо одбио речима: „не. то мој војнички понос не може поднети; јер шта ће ми после рећи другови — да сам куктица!“ И са тврд >м Еадом у Бога и јаком вером у нашу правду стуаио је на нову дужност. Као зђутант свога команданта носио је саповести смело и одважно. Кад је јелном одне > заповест командантима првог борбеног реда, да је реч, да ће исту однети ма и по цену своје главе. И у граду од куршума, јурио је ађутант Јова и вратио се опет неповређен. Али 28 новембра пр. године, као водник требао је свом жестином да нападне непријатоља на Отолчанском вису. И у том нздчовечанском нападу, пред својим водом ју • рио је п.поручник Јова храб< рећи своје борце: „напред браћо на крвникл стара, тог вековног нашег зулумћара!' У моменту када је задатак био решен, успех постигнут, он, водник Јова пала од зр* на непријатељског. Пошто је шррпнелским остатцима био сав взрешетан, то је се и

његов млеђани, препун љубави живот угасио. 0:татпи посмртног тела његовог пренети су '• Зајечар, где су погребени на нај свечанији начин, како само доликује правом борцу, истинском јунаку, неумрлом хероју. Врли јуначе! Не жалн за иивотом свјјим! Ти си истина оставио уцвељене родите ље, браћу и сестре твоје, али твој живот није био само њима мио и драг. Он ће светлити како њима, тако и свима оним, за које си га поло* жио. Сви ће они по животу тзоме знати, како се љуби Огаџбинз и докле се она брани. Зато нека ти је свегло место и на небу, као што та је и на земљи саетло остало. У име свију нека ти је и с моје стране хвала и славз! Зајечар. ПоП МИТЛ ! шон 11» — Месец дана р једној војмој станецк аа врене каше дефан> зкве Је нога дана дође у ста ницу једиа млчда, лепа жена, сељанка из Босне, с дететом. Она је једва пшла а тресла се од зиме. У раздрљена не дра скупила је своје лабе и коштуњаве руке, а за с-кну од грубе гканине држзло ју је мушко дете од седам гвди Ј а. Дете је било босо, у сељачким гаћама и.кошуљи, а на глави је имао мали маслени фес. И као авети они уђоше, нечујно, у канццеарију. Жена је могла само доћи доћи до пећи, Мдаку пећ обгрлила је и тако дуго стајалз. С времена на време погледала је на дете које је заклапало и отклапзло своје смеђе очи. — И ;ија, сике, гледаш л«, Илијз? — запиткивала је жена дете бојећч се да кије у* мрло. А оно би ^амо на то етворил > своје очч, исправљало се, а затим немоћно опет наслањало на своју матер — Молим те, господине, разболела сам се па немам ни ја ни дгте љекова. Пропадосмо на зими. Ево, већ неколико дана како пљујем крв, а човек ми лежи доље

у једној кафани, не може на ноге, а ја једва дођох.,. Ово је изговарала полако, испрекиданим дисањем, и без икаквих веза... Нађена јој је једна топлз соба где је смештена а она и муж јој и дете, а у болници је добила лекове... После петнаест дана вицео саи је опет. Била је мало прездравчла. Али њено бледо, мршаво лице, смеђе очи, дубоко упале у своје дупље, давале су неког мученичког, самртног израза. У руци је носила пројчног брашнз што је у општини добила и хитала је кући Тада ми рече, да јој је син умро, да јој је муж |Ош жиз ко да неће преболети. * Један војнак тек штојепу штен из бошице дошао да му се овери објава да иде на положај, мз дз је добио де'ет дана боловања. — Јеси ли писмен? — упитам га. — Ја богме јесам... — Па овде ти пише да имаш десет дана боловања. — Знам ја то, али оћу у комангу. Швабо ми је кућу заузео а ие знм иа где ми је жена и деца. А шта ћу ја тако без куће и кућишта? Взља ми ићи на положај и б©рити се докле опет своју кућу не повратим. Озерисмо му објаву и дадосмо пар нових опанака и он оде, не дангубећа у своју команду...

Ншта цзрине у оребру До сад се наплата цариие примала само у злату. Сад је минисгар фчнансија издаО; изређење да се царнна примз и у сребру. Одлука министра финансијд је на основу закона донешена. Нз \мт полиц^ја Јуче је полициска власт, заједно са пр>детавницииа одбора општинског, прегледала велико продавницеу циљу кон» тролисања оних рздњи кој,е су примиле продзјне артикле у довољној количини, а неће

да их продају због прописа ног ценовника. Нз фзбрике шзћзра Фабрика шећера у Ћуприји при продаји шећера прима само злато, срнске новчанице не чримз никако Мјлимо надлежае да предузму потребне кораке те да се ови словенски чивутн стук* и^ у гранаце закеаа. I Д-р Драг. Взљковић Јуче је умро сд тифуса у Палзнци Д-р Драг. В.-љковић, ааланачки лекар. Врашн ее Г. г. Драг. Јочсимовић и Коста Катић, врзтили се из санзтарне инспекције у округу београдском. Четвртн еирстињ-жк реон Четврти спрогињски реон пресељен је у основну школу код вежбалишта .Душан Силни в у улици краљице Натзлије, На л?заре8?лкој отаницц Нз путу од Обрековцд за Младенов ц кзндуктер је за време вожње у полззу од Лазгревца. преглгдзвши објаву г-ђе Милсве Милошевићке, цоцепао ју је, и у кретању избацио је г ђу из вагона а објаву поцепао. Избацио ју је тако да ова у шлј није погинула при томе |е к изгубила своје ствари као и пошаљку г. М>тића ађутанта IV пука, који јој је дао да однесе његовој матери у Београд. Моломо надлежне да овог силеџкју сгукну мало у границе човечанства а ми с нзше страке препоручујем.о публици да со добро наоружа кад путује тим возом у коме је овај силеџија коцдукгер-на служби. КзјвеЋн злнковзд на езету ИсториЈа краминалистике до сад је забелекила два највећа злочинца »оојицд Немци по народности један се звао Хениг, КЈОжарссси помоћнлк родом из оерлииа а други Вилд* шгир. Први је осућен због 5 убистава насмрт, а други због 9 убистава. М-.ђутим, Живо'ин Бркић

овога манастар просвете одлучио је да у свима француским школама да дан 13 марта 1915 годане буде српски дан, посвећен да се прославе подвизи и врлине овог патри отског народа. По свима васпитним установама основним средњим и вишим, професори и наставници држаће предавања или конференције о Исгорији Србије и њезиној удози у садашњем рату. Текст конференцвје редиговаће г. Виктор Берар и тај текст који ће битв упућен професорима и учитељима, изићиће ове не деље у извештају министар ства просвете, који ће се оштампата у неколико хиљада примерака и растурити по целој Француској

— Зависне пржаве и пустошење Бепгије. ЛОНДОИ, 20. феб. - Одговарајући једном посланику који је питао да ли савезници неће позвати неутралне државе да учине предлоге зарад спречавања упропашћавања Белгије, г. Греј је изјавио да је једино решење овога пи* тања евакуација Белгије од страие Нем .ца, васпостављање независности белгиске и поправка неправде. Сем ако се неутрални не спрем. ју, додао је г. Гоеј, да нас потпомогиу да добијемо задозољења, не В1 дим шта би смо могли до бити кад ба смо примили такву сугеоију.

Сбеше жрш8г ф Јован П. Бацић пешад. п.поручник 2 ч. 3 б. XX пука Поред многех других врелих живота, у овом свгтском рату а у сред српског херојизма — највећих подвига, јуначки је пао, усијаним, врелим оловом угасио се и живот Јована П. Бацића активног пешад. п.поручника XX пука. ђен у Зајечару пре 20 година од племенитих роди теља Петка ђацића трг. и матерз Драге, у њему се још у добу детињства појзвио вој-

ФЕ/БТОН

Др. Арсенов: № 1 мш — Из дневника једног медијума Било је већ 10 часова у вече, а Павле је седео у сво ме кабинету за својим писаћим столом, нагнут над |едном отвореном књигом, коју је иолако и пажљиво прелиставао. Прозорв су били отворени, кроз којих је улазио свеж мајски ваздух, испуњен ружиним мирисом, који долазаше”из баште украшеном нај већим делом бокорима ружа. Уз једаред, Павле се прену, као да му неко шапну на ухо, да он није сам. Душањегова оеећаше присутност некога, али он не виђаше никога. У истом тренутку један јасан и сладак смеј зачу се на десном прозору, који му је стајао са

десне страке. Павле се обрте к’ прозору, на коме се појави једна глава обасјана месечевом сенком. Душз његова за* дрхта, узбуђење беше велнко, али у истом тренутку зачу се један мек и милозвучан глас: „бато, мили бато, ја сам!" Миро. ти си ме јако предстравила, и пришавши к’ прозору ухвати своју сестру за руке, зар ниси још легла? Знаш ли да је већ десет чгсова прошло, лако си обузена, можеш назебсти. У мили бато! не тер&ј ме још. Бар док си ти у твоме кабинету, ја смем слободно по башти да се крећем. Вече је тако дивно, ваздух тако тих. „Добро Миро, још четврт часа можеш се у башти бавиги, па затим дођи код мене у кабинет," и азговарајући ове речи, Павле помилова сво* ју сестру по плавој коси и врати се своме писаћем столу. После четврт часа, на ње-

-гово« кабинету отворише се вргта, на којима се појави Мира са речима: „Ево ме драги бато код тебе.“ Већ је доста доцно, мила моја :естро, хтео сам с тобом да гов >рим о једној стелри, али сам се предомислио и одложио за други пут, а сад ечо ти обећазу „Уранију*од Фламаријсна, понеси је собом и читај. Хвала ти бато, и загрливши свога брата, пољуби га у о браз, и са „лаку ноћ бато,* истрча иапоље. Мило дете..., како се бојим за њу, и како страхујем за њено здравље. О, милостиви Боже, подари мојој сестри твоју Оч^нску иажњу. — Д р филозофнје Павле Мдлић, беше млад човек у својој 28-ој години. Нема ни иола године како се своме дому вратио из Беча, са својнх школских студија донев са

собом и димлому доктооа фи лозофије. У Дому његовом, са несгрпљењем и жудњом о чекивала га је његова млада и лепд сестра Мирослава, коју су кратко зва:ш „Мира*, и која је улазила у своју 18ту годину. Павле « Мира, остали су у оаној својој младости сирочад« без оца и мајке. Павлу није било више од 16 година, када је једне исте године изгубно и оца и ма|ку и када је у дечку од 16 година душа схватила сву озбиљност живота, као и оне дужности. ксје осећамо да смо свесни према другима. Он је сад постао и отац и мајка својој малој сестрици Мири која је тада имала 6 година. Једина срећа била је та, шго је Павле са својом сестром наследио од свога оца велико имање, које му је об збедило удобан живот њему и његовој сестри, и омо-

гућило му школовање и све' страно образозање. Брзо је прошло време ту1 Т 0 рстза и Павле чим је примио све своје имање на ру* ковање, учинио је такав распоред, да је обезбедио себи и својој сестри потпуно угодан живот. У дому његовом поред њих двоје, налазила се је још и једна старија жена њихова дадиља Милева, коју су из милости заали „дадом*. Мчлева је била још крепка старица. Она је још за време њихових родитеља ступила као служавка у њихов родитеља ступила као служаока у њихов дом, и одликовала се својом доброћудношћу, својом вер- > иошћу и нскреном љубављу према остављеним сирочадима. И Павле и Мира волели су своју даду искрено од срца, и поштовали је као своју ранопремиаулу мајку.