Straža
Број 98
Сл Р /а БЕОГРАД, ЧЕТШТАвР&^ПРИЛА 1915
Година V
Адреса аа телеграме: „СТРАЖА“ - БЕОГРАД. Стаи Редакције и Адмнн.: Космајска ул. бр. 22. Огласп се дају у Админ. Цена утврђена.
СТРпЖА СЛОБОДОУМНИ ОРГАН ЈАВНОГ МИШЉЕЊА
Неилаћена се писма не прл мају. — Рукописи се ие враћају. Писма, рукописе, иовац и све остало што се односи на лист, слати власништву листа.
ТЕЛЕФОН УРЕДНИШТОА 1092
Њлазн сваки дан у 6 ч. пре подне.
ТЕЛЕФОН ШТАМПАРИЈЕ 1092
Територијални уступци Италији
I
БУКУРЕШТј 9, априла. — Овамо је стигла вест из Берна, да је ире неколико дана немачки кајзер у најстрожијем инкогниту посетио цара Фрању Јосифа у Шенбрунском двору, где се задржао пунз два дана, утичући на Фрању Јосифа да пристане на територијалне уступке Ит лији, У дворским круговима оба двора, говори се да је пут цара Виљема имао успеха. Међутим, на какке је уступке пристао аустријски цар не зна иико, ( јер сусрету није нико присуствовао.
У Ш1би Вш Мм — Паре су проговориле —
„У служби кзда|кца Робијашки гест" Из Ниша јааљају, да је један лиферант, Београђа ђави. успео потплатити један београдски лист који ће га бранити у гнусној афери С опанцима. Ако је ово истана ми се гнушамо издајничког геста једног српског листа и позабавићемо се његовим ло повлуком чим ово почне излазит«. Јавно ћемо га осудити и бојкотовати као друживу вуцибатина.“ (76. број „Балкана*' од 17. марта ове год.) .... „Готово тешко је и представити себн поштеног лиферанта. чак и V оедовним приликама; гстово не• могућно је представити себи лиферанта који нг би покушао да подвали држа ви, и к ^ји не ба пскушао да цодмити комисију која прима оно што он лиферује; и^врло јетешкопред ставити себи комисију којз не 6и имала по мало свм патија за лиферанта!... ....„Чини ми се да им се и сад гледа кроз прсте по ред сввју оних силник и огорчених протеста које смо поднзала ми, нови, ари, п које непресгано подижемо Ја сам у једном прошлом чланку рекао да су лкферанги, оаи напр. који лчферују хлеб сд песка ала опанке сд дапендек^а, да су они сто пуга гори злочинци него озл који за време борбе б:жз из ланца, и мислчм ла 1е се цез свет
у овоме сложити са мном! 67. број „Балкана“. Крста Иацвараћ. Кад су паре проговорале онда „Балкан" у броју од 1 ћприла гуди овако: ...„Мафија је напр. била приграбала лиферацију веша, ани кад им је овај посао покварен (покварилл га је сама влада) и кад је наруџбину веша, иод повољним условима за државу, примила фабрика г. Владе Илића, дакле једна домаћа установа онга је мафија на* прегла спе своје сале да искључи и ову српску у* станопу, па кад г. Ишћу не може ништа друго, она покушава да га доведе у везу с опанчарском афером! КннЛ Г#» Лп*» суси са Онима из броја 76, где се тај посао око лифе раци;е опанака назива; гнугна аф:ра са опапцима? Гаушајте се господо из „Бглкаиа'* издајничко’’ и робијашког геста једног срп ског листа, који брани ло повлуке. Осудите и бојко гујге га као дружину ву цибатина. Тај лист је: „оалкан.“ Дакле и:пуните взше обећање. У 77 броју „Балкана' 1 г. Крсга Цицварић, ко!и себе хоће да представи као ве ликопродавца пам(ТИ в ри тера од морала пише ово: ...,Као новинар ја имам амбчције, и међу мојим амбицијама највећа је ова: да остаием поштен. Новзц је међутим опа сан зз новинарско поштењ^; новин.ар који прима новац изгуби мора.ну снагу и не
може да пише с одушевљењем као што бих ја желео увек да пишем. А у бртју 65 „Балкана" !у уводном чланку „Непоткупљивост штампе" г. Циц варић пише: ... п На штампи је међутим да изврши мЈбалвзацију духова, на штампи је да се постара за моралну спрему рата, на штампи је да раг популаризује, и оаа сву своју функцију мора вршити ке само у оча рата, него и у току рата, за све време његсвог трајања. Патраотизам је прва, нај важнија и најузвишенија дужност штампе... ...,Ето једног лепог примера морала и савесности велике независне штампе и њених представника!“ Као што се вици, г. Цицварић је ове редове посве тио не у ономе смисту, као што он то попује, већ је писао читаве чланке о по »' ■'ро пу. Ооплг-пу, дужноста штампе и т. д да би у 89 броју „Ба/жана*, могао да узме у одбрану „издајаце у гнусној аферч са опанцима", како то .Бал кан“ вели у 76 броју, И ззиста они у редакцијв „озлкаиа* мобиласала су духове припрсмили су терен за напад, оруђе као немачки тсп од 42 см. и кад је Влада Илић лупио дебелом кесом на сто власника »Бал кана*, извршена је одиах демобллизација духовл, сконце.чтрисали су нове контра нападе, противу оних који нападај/ изда>це у гнусној афери са опзнцвма. Ни морзлна снага, на леп нример морала а савесност| независне штампе а њени.: представника, с којимн Цчцвпрлћ пзрздира тако "есго ни амбиција за поштевем, на јаук н;рода
и болесних војника, нису могли да покрену болећива срца Цицварића и Свете Савића, па да презру новац који Им је понуђен — зажмурили су, протрљали задовоЈБно руке насмејали се као фарисеји, стрпали новац у џеп и до зволили Втади Идићу да им удари издајничкн и роби јашки ж јг на чепо, чију су скииу скројили сни сами у 76 броју „Бзлкана " Крста Цацварић и Света Савић су доказачи да су у служби издајица, у служби Влгде Илића. Е, тако је то: кад паре проговоре власник и Циц варић морају да кушују!
Хроз Шпоу Један красан архиртандрит Манастир Раковица има поред игумана, неколико калуђера, служинчад мушку и женску. њиве, линаде, поточаре, опплраде, ноДи,....., ке, 'едном речју има свега и свачега па и своју шуму. И до сада ни држава ни околина нису имали од свега овога ама баш никакву корист. На против, имали су суву штету, коју је сваке године плаћао овај јадни народ сувим зпатом. И тако то иде већ дуго година. Архимандрити и калуђери једу пију и спавају, сутра опет устају па опет једу, пију и опет спавају, а понеки се пут сете, да им је дужносг да се и Богу помоле. И као што рекох, то иде годинама тако. Дошао је и овај рат, рат који ће ујединити све српство. Сваки је дао колико је могао, чак ни најбеднији нису изостали својим жртвама. Сваки је хитао да браћи, која проливају своју крв, укажу своју пошту и да им ма и најмањим прилогом олакшају тешке ране и још теже бриге. Хладно, киша, прозебли и мокри војници пошли да траже мало дрва колико да се загреју и осуше, да би опет могли да ступе у борбу са непријатељем. У тој намери оти-
М. Ншколцћ: 1ШМИТЕ Јетац за другим, тихо ко сени, Наступали су чврстим кораком., А пушка сто;и преко рамени И пресијава сунчевим зраком А мајка једна шапуће лако: Где сте ви пошли, витези црни? Напред, у борбу! Нек чује свако! Плаштом се славе ти заогрни! Ач’ ове речи не чу ни један,Јер сваки добро зна дужност своју Сваки је овај победе жедан; Сањд о славном, победном боју..
Један за другим, тихо ко сени Враћалн су се чврстимкораком.. А пушка стоји преко рамени И пресијава сунчевим зраком... На сваком овом мршавом лицу Види се радост и понос неки... Радо примају добродошлицу, Ил' цветак који и поглед меки... Више их оде; мање се врати, Ал’ оии који падоше тамо Срећни су, срећни! Слава их прати... Ал>! им кости остадоше тамо...
ФЕД>Т0Н
А. Чехов:
ИЗЛЕШЦИ На станици једне ваз душне бање шетао је млади брачни пар горе доле. Он ју је обухватио руком око струка, а она се приљубвла уз њега; обоје су били врло срећви. Кроз раскинуте облаке Луна их по сматраше намрштеног лвца, вероватно је била завидљива и љутила се због свог дссадног девичанства, од кога је нико иије могао да ослободи. Ваздух у коме се ништа није кр .гало, бно је засићен мврисом расцветаних липа. Негде у даљи ни, с ону страну 'железничке пруге, разлегао се кроз мрак лавеж паса. „Како је дивно овде, драги Александре, о како је дивно!" — рече младажена. „Заиста, могао би човек да верује, као да све
ово снива. Погледај само, как изгледа пријатна и при мгмљква овашумица! Как > су дсктојанствене ове чвр сте, ћугљиве телеграфске жиие. Оне сживљавају овај изолоЕан предео, Алексан дре, оне нам причају, како тамо негде, далеко одавде има још људи... читав ци вилизован свет И зар ти не оссћаш пријатност, кад ти ветар лагано доноси до уха шум влака који се ближи? “ „Свакако... Али како су ти топле руке! То долази отуда што се узбуђујеш, Варја... Шта имамо данас за вечеру?* „Хладну чорбу од кваса и једно печено пиле.. Од једнсг пилета имамо дсвољно обоје. А за тебе сам наручила да се донесу из вароши још и сардине и харин>а у маринату.« Луна сакри лице иза о блака, као да ју је прогу* тао густ дим дувана. По« глед аа људску срећу сетио ју је њене усамљсно сти, њеног усамљеног ме-
ста измећу шума и ливада. „Влак долази!* — викну Варја. „К^ко величансгвсно изгледа!' У даљини се сцрт?ваху три ватоена ока. Шеф станице изађе на шљунком посу’И перон. На шинама су се светлуцале овде онде сигналне светиљке. „Да испратимо још влак па ћемо онда кући“, рече Александар зевајући „Како ми обоје имамо овде леп живот, Варја, тако леп, да је заиста невероватно. Тамно чудовиште јекли ј зало без шума ка станипи и зауставило се. Кроз слабо осветљена прсзорска ок на на вагснима нејасно су се распознавала сањава ли ца, шешири, плећа. „Ах, ах!“ одјекну из једног вагона. Взрја и њсн супруг, изашли су да вас дочекају. Ево их! Варја!.. Варја! Овамо!* Из вагона искочише две девојчице и обесише се Вар ја око врата. Иза њих се појави једна корпулентна,
шли су у Раковичку шуму и. ту насекли дрва. Али како су се изненадили када је долетео| игуман и сгао их засипати по- ј грдним речима. Али њихово је запрепашћење било веће када| су сазнали, да је г. игуман Сремац.
- Поздрави фраицуске школсне мпадежи НИШ, 9 априла. Поводом српскога данау Француској, Његово Величанство Краљ добио је масу поздрава француске школ-! ске младежз, међу којима се нарочито истачу својом наивном лепотом једна до писна карта малога Шарла Колена, и његових другова из Манплона и писмо једне групе ученица из Мерсије Лакомба у Апгиру. На дописници са лепом сликом француских тобџија, спремних да понова напуне исааг^они тпп мдпи Шапл ппше: Господару Краљу наша у читељица показака нам је Вашу слику а рекла нам, да су српске маме врло несретне и ми смо онда дали м .рјаше из нзших кзсица и како сам ја први ђак у иашој иалој школи, учитељи ца је рекла, да Ваи ја пишем и ја Вас љубим много, а тако исго и сву малу децу из Србиј^ 13/26 марта 1915. Шарл Колен, 7 година, дечије забавиште, Монплан код Сенвила, Мез Француска. Жан Тимелен, Никола Милер, Луција Фллипањ Кини Етиен, Мартен Мад лена, Шато Кан. Писмо из Алгира написано краснописно на лепој чип кастој хартиЈИ, одаје одраслије девојчице, оно гласи: 17/30 марта, 1915 године Морес Лакомб, Алгир, ученице женске школе 1 раз
реда, Његовом Величзнству Краљу Србије: Сире допустите младим ученицама из Алгкра врло велику част, да умоле Ваше Величанство, да изволи предати нашим малим другарицама из Србије, ученицама од 10 до 13 година изразе осећаја које 1 ајимо за њих, нека Сире Взше Величанство благоволи прамити уз нашу благо арност наше најдубље аоштовање. Група ученица из Мерсије Лакомб, Алгир. У засебном коверту, са натписом за наше другарице из Србије ученице од 10 до 13 година приложено је писмо на чијем се заглављу налазе укрштене српска и француска застава: Уторак 17/30 марта, 1915 године, мале српске пријатељкце, .ш пре неколико дана нисј мо ништа знале о вашој јземљи а ви сте нам биле I индиферентне. али од 13/26 маота. вдхваљујући предавању наше учитељице о Србији и њеном нарсду, све су наше симпатије к вама полетеле, мале другарице српске и ми се нисмо могле одупрети задовољсгву да вам их изразимо. Да, знајте да смо с болом саслушале исгорију ваше дуге борбе против ваших взрварских нападача, да смо пље скале вашем слзвном реваншу и да смо врло горде што знамо, да ће наша отаџбина бити увек верна савезница ваше земље. Из свег срца певаћемо, мислећа на вас, взшу лепу химну у нади и удружујемо се да кликнемо: Живела -еројска СрбиЈа, с .ава њеаом Краљу, срећз његовом народу. Примите мале пртјатељице ве лики пољубш, који вам шаљу мзле Францускиње из Алгира. Ученице као и ва;
старија дама и један цксок, мршгв господин са просе дим бакенбартима, затим два гикназијалца натоварени ручним багашом, па иза њих гувернанта и иза гувернанте стара мајка. „Видиш ли, ево и нас најзад, дргги човече, ево нас!“ поче господин са бакенбартима и стеже руку младом супругу. „Очекивао си нас већ давно снестрш љењем! Грдио си сигурно' ујака што га нема да дође! Никсла, Кастантине, Нина, Фнфа.. децо! Пољубвте у руку вашег рођака Алек сандра! Ми долазвмо сви к теби, цела породица, на ри-четири дана. Надам се, ми вам не причкњавамо никакве неугодности? Реци са свнм слободно, молим те!“ Кад су спазили ујака и његову породицу млади пар је спопао силан страх До кле је ујак говорио и љубио га, Александор је гледао у мислима следећу сли ку: он и његова жена усту пају гостима своје тра собе,
кревете с мадрацима и покривач? од камиље длаке; мариниЈзане херинге, сарди не и хладне чсрбе с пече ним пилетом док се освр неш нестаје; нећаци кидају ивеће, просиаају мастило и јурцају по собама; ујнапри ча преко целог дана о својој болести (пантљичара и болови у шупљини где се срце налази) н о томе да је она рођена баронеса од Финтиха. Александор погледа сво ју жену пун срџбе и шапутао јој је: „К тебисудош ли... да их ђаво носи!“ „Не, №10 к теби!“ одго ворг она таксђе сурово и љутито; била је сасвим бледа. „То нису моји рођаца већ твоји!* И осврћући се премаго стима рече љупким осмехом иоздрављајући их: Добро нам дошли!“ Муња се опет појави вза обчака. Њгледало је да се смешка и да се радује, што није имала рођаке. Александор се, пак, окрете на
• Маргарита Лопез, 12 го * дина Елиза Прадие, 13 гсдина и још 24 потписа. Де* војачка школа Мерсије Лакомб. У име српскс деце ми шаљемо најтоплије отпоздравље њнховим милим друговима из племените и храбре Француске
[11Ш У Вогеаиаа. П?риз, 7. Априла. — У Епаржу је потпуно одбијен немачки против-напад. У шуми Мортмар била је пешадиска борба без резултата. У пределу Рењвила била је доста жестока артиљериска борба у којој сио били надмоћнији. У Вогезима смо напредовали и нагнали непријатеља да напусги Есенсбрикс, оста* вивши нам велику количину материјала. > вијатпчар Га« ро, принуђен да се спусти па бсмљу код Ингелнустера, 10 киломгтара на северу од Куртеа, заробљен је. — Боаабардоаан»е Ренса. Гј/зраз, 8. Априла. — Немци су бацили на Ремс 50 бомби за произвођење пожара. У Шампањи и Ар< гони вођена је артиљериска (орба без уИешћа пешадије. Између Мозела и туме Мормар, код пута Флире Есеј напредовали смо мало. У шуми Ле Оретр непријатељ, пошто је жестоко бомбардовао р^ше положајс, покушао је напад која је наша артиљерија одмах одбила. Доста жива ка* нонада и борбе предстража вођене су на изици шуме Пароа 6 аирила у вече код Хартмансвајперфа одбијена су два немачка против на« пада.
другу страну, да би сакрво од гост"ју своје љутито, очајавЈјуће лице — и рече, трудећи се да да своме гла* с/ радостан, срдачан тон: „Добро нам дошли, драги гости! Добро нам дошлв!“ * Тако су сигурно и наше избеглице дочекивали они рођаци и познаници из уунутрашњости. През. Зоранов.
Рашна пошша Мој брат Сава Јашић редов 2 чете инжињ. полубатаљона, последњи пут јавио ми се 1 јануара ове год. од тог доба до данас није се јавио. Молим сваког ко би знао шта о њему да ми јави на адресу: Милану А. Газикаловићу, каплару Дубровачка бр. 48 кафана „Спуж" Београд. Васа Кадушевић — звани „стриц“, командир митраљеског оделења, који се није јаано од почетка рата, тражи га Валерија са сином и мајком.