Straža

Број 109

Адреса аа телеграме: „СТРАЖА- - БЕОГРАД. Стан Редакције и Адмив.: Космајска ул. бр. 22. Огласи се дају у Админ. Цева утврђена.

БЕОГРАД УТОРАК 21 АПРИЛА 1915

Годкна V

ТРбЖ« ЛОБОДОУМНИ ОРГАН ЈАВНОГ МИШЉЕЊА

Неплаћеие се пвсаа ае ора мају. — Рукопжсж ее ве враКају. Пасиа, рукопнсе, воаац и све остало што со одвоси ва ласт, слатв власноштву листа.

ТЕЛЕФОН УРЕДНИШТВн 1092

Излаза сваки дан у 6 ч. пре подне.

ТЕЛЕФОН ШТАМПАРИЈЕ 1092

Положај у Бугарској СОФИЈА, 20 гприла. — У политичким круговимз се све више говори о предстојеНим променама у спољној политици. Шсф владе д р Радославов, одржао је неколико конференција са шефовима опозиције, са којима се саветозао о питањима спољне долитике. Иако се закључци конферисања држе у највеНој тајности ипак се сазнаје, да су сви шефови опознције, предлагали Радославову, излажење из неутралитета и прилажење Тројном Споразуму,

Опанчарска афера — Рад иследника — Специјални извештај НИШ 20 аоралз. И:леђење по опанчарској афери тече повољнп. Дп садацшл» рад иследника је за сваку пгхвалу. Ј 'Ш се врши саелушавање афер.чша и њихових ]атака — чланова комисија. Цпште )е узсрење , да ће афгцаши и )едни и други иого дити Сорбоку у Јјожаревцу. Од каки 1 е почело саслушавање у Н' шу су се снупили силн ад вонати. Неколико чрзнатнх кдпаиит^та, за вакве ог а ри об илаве око доиова афераша. Јавнч се говсри. да |е |е дан од њих тражно од породице једног чд главчих криваиа 30.000 динара, јамчећи да ће га ослчбоцити

сваке олговорн> сти.

Обђадовић.

Ћифтама

Завукли се као лифераа 1И и лиферују држави или смрдљиво месо, рђаве опан ке, преобуку или Храну и арају држзву на :ве могуће начине. Илч се заклони ли у завсгрину бт.-голарећи Заштати каквог крупчог господина и своје дубоке и тешке кесе и чекају време бањСко. И тако иедајуНи ни Богу б .жаје ни Ц ру царево ови пр воде дане, управо траће их. Једин:тво велике и свсте Југословенске идеје их и ке под .тиче на оаа. Ови зна^у само за своје дебеле и пуне кесе и мисле како ће овој држави да подвеле и да је харају. А проливена крв наших најбољих синова за оства рање српске идеје, и љуте и крваве ране неколико хиљада српских витезова, и неколико хиљада нових и свежих хумки палих хероја нису у сгању д.ч нађу пле-

меаита одзиаа дли отку паја у њиховим окорелим срци!*а. За њих је главно, да )е њима добро, зл оста ло шта их се и че. Они неће ла знају д заједнич ка с- об..да треб да буде и з јецаичк мкрвљуис<)п љенз, они не признају да без заједничсих жртава нема ни заједнич их дела. Држава је дала колико је могла, али њена рука не може свуда да стигне, ииа трекутака кпда је потребнг и оомоћ нас свнју А тај ч^с дошао је. Погледајмо шга чине великн ипеменчтк Енглези и Французн. Њихвва дарежљчвз рука чак је и нас, који се налазим ј т лако хиљада километара од њ'->х уд љене дчдирнуми и готоао нема дана, а да ови племенити људи што не учине за нзше хероје и њнхове незбрииут« п роди це. Каква разлака између

њих и наших бчгаташа, ко јкма је (. вгј иарод дао све што имају. Нашта им њвхо во бо г атство, њих< во крупно име, њихов углед у дру. штву, њихово поштовање код власти, када нису дорасли да у овим великим тренуцима и нсповратнис дз вима не помогну Огаџбани. Ви ћифге, лиферанти, в који живите од туђег зноја, и туђом крвљу и животима ширите сво]а имања н диже.е спратовг, имате ли о браза да погледате у лвце и г ног црног Циганииа, кцјв је капустио св ју чергу и отишао на брани* своје о таџбине, који је отиш о тамо где треба кра своју прелити, I де треба свој живог зало жнти. В.-.дите ли муке и патњс, допире ли до ваших ушију плач и шкргут зуба, скрттих удовица, матера, сестара и деце чији су или и драги отишли на бојно поље. Допиру ла до вас болни уздаси рањеника, парали вам душу врисак њихове гладне сирочади! Не1 Ви не чујете, ви не видате. Звук и с;ај метала погЈу но вас Је оглу .шо, потпуно вас ]е засенуо и ви не чујете, ви не видите. Али знајтс; да велика на родна к њ и г а траж« рачуне, да и ова има своЈе „дугује* и „потражује’, ЗнаЈте да је нсмогуће побећи од савести, дајенемсгуће избећи казну. Зато нриберите се. Дванаести час је ту, али још ријс куц нуо. Још није доцкан. Одрешите своје дубоке и тешке кесе и као покајник присгупите за^едничком жртве нику. Вашом руком, која је до сада милЈвал.-, сцмо злато и сребро, и која је само онда што радила, када је секла купоне, или нанлаћа вала рачуне за рђаве лифе

рацчје убриште сиротињску сузу. Ваше ухо, које је најрадије слушало звук злата и сребра и шуштање банкнота, нека саслуша очајне узвике глуднвх и жед> них сиротана Будите бар данас, када се сгвара велкка Србија. велики да не би били ругло. Васнрсли зраци зоре већ се разливају у руменицу своме, и кад сунце слободе за који дан рагве своје вре.те зрзке, кека аас не спржи, нека ваша тамна лива не потамне јг ш ваше, кего нскавас своуом топлином озаре а својом јачином и чистотсм оснаже иокреае. Ј?р знајге да између светих дужности има најсвегија, да између свотиња постоји светиња над светињама, а то је: преда»о служити својој отаџ бини « своме н а роду. ,3ато спр митг се, прскиге, угле Дсјге се на илемениге људе ван наших граница, јерса мо тако ћете моћи смело да псгледате у лаце Вккрслог патеника.

Л. Смодлака:

- Сповеица н њкаоа положај у југооловенскон положају, Југословеиски покрет последњих година има свој посебан карактер, који се састоји у томе, што идеја јединсгва народног обузима и прожима не само два главна дела нашег племена, већ обухватЈ и онај трећи део, који ]е дотле био репрезентиран само својим најбољим људима. Југословенска идеја, која је имала своје присталице у широким слојевима хрватскосрпског народа, прешла је и на словенске елеменге у току последњег деценија. Врло је занимљив тај прелаз и то проширење југословенске идеје нл све народне слојеве словенскога

Југа. До пре 10 година у словеначким интелигентним редовима био је размерно мали број људи, који је пристајао уз југословенски покрет. Тај мали број људи био је за то изврстан представник југословенске ззједнице; и он је одушевљеном акцијом утицао на најближе кругове своје и развијао у сународницима југословенску идеологију, која је на словенски део нашега народа имало изврсно дејство. Просвећен део словенског народа заволео је југословенску иАеју, која је у току врло кратког времена и под утицајем догађаја, који су се одигравали недавно на Југу — обухвзтила и чнтаве народне слојеве. Тако видимо, да на словенском Југу у последње време неиз ни једнога покрета за сједињењем и узајамном акцијом внтелигентних наших кругова нити и једне веће манифестације јединства народног, у којиуа не учествује и словенски део нашега народа заједно са својом браћом Србима и Хрватима. Ми смо још горе истакнули, да је потицај за прихваћање југословенске идеје давао најинтелигентнији део словенског народа; и као што је књижев ан елем енат у хрватско-срп-

ском народу најпре усвојио идеју народнога јединства, тако су и код Словенаца књижевници и најбољи песници били први весници југословенске заједнице. Њима се, што је најприродније, придружују инте-| лигентни омладинци а у брзо и читаве младе генерације. Тај процес прибирања људи за заједничку акцију и усвзјања југословенске идеологије најбоље се могао приметиги у раду ју гословенске академске омладине у Бсчу. Беч је, као средиште најв-ћег броја наших академичара, пружао најбољу илустрацију те заједничке југословенске акције. У омладини нашој у Бечу могло се изразити дејство сваког важнијег догађзја у ма којему крају наше домовине. Бечка омладина наша на високим школама пратила је будно сваки покрет на народиој ствари у нашим краје- ј внма и она му се или одмах приближила или је и сама узи-1 мала иницијативу у опсегу, који I јој је био могућан; и када је! долазио моменат за ту акцију, бечка југословенска омладина имала је у својим редовима као ј најбоље раднике — одабране и интелигенгне Словенце. — Наставиће се —

— Једно неумесно запостављање —

Ствар се тиче медицинар«, који су као обвезници уаућени н л служење ђачког рока у санатетс>им једини цама. У једном од ранијшх бројева ми смо се овим иита њен забавили и очекивали смо од надлежних да ће му оао поклонити ону ааж њу коју они збчља и заслужују. Међутим, ни до данас, иако је прошло већ доста времена, ово питање није решено. До садт се ова сгвар могла и не истицати, док се у погледу положаја и чина *ису много разликовали ђаци медеци-

нари од осталих ђака, ре грута ђачке чеге. Али сада, када се готово сиг/рдоможе тврдити, да ће за крат ; ко време сва ђацн рођени закључно до 1893 г. Огти ароизведени у чин ре*. официра, иотпоручаика, мо рамо аоставити питање: а шга с медицинарима? Ђачка чета ступила је на од сдужење свога рока у месецу октобру а данас до ОиЈај/ чин официра. Далеко смо од гога да изазивамо трвење али суревњивост, али морамо о Оратати иажњу на то, да

су сви медицинари на дуж ■ ости још од самог почетка мобилизације и до данас се у опшге не говори ниила о њиховом унапрећењу. Чак шта ваше многи су г д њих били обвезници у мрошлим ратовима, па ипак судан .с без чвна и иаграде. Откуда тс? Какве може бити разлике између једних и других? Зар су једни мање заслужни од других? Колико је мед -цинара пало као жргва свога рада без одмора и замене, а голико их је остало који ни-у прележали који сд тифуса, рекуренс или коју другу опа»■.у и зарззну Оолест, Нада мо се да то иије рад недостојан награде! Како и* леда до сада о медецинарима нико није водио рачун . У ком су чину и рангу они? Изгледадаје го остављеио сваком старешинг: да сматра, како нађе за сходно. Поема маси се повашаЈу као да су редови, нарочито по пуковимз и ако су они до сада два п/та од служили свој року војсци. Други, моњнна, заузикањ м код појединих комаидири и уарзвника болнлца добнјала су пинове кнплара или под наредника, али и ако су у сталном кадру чин им Је остаЈао без плате, коју су њ’1ХОви друговч има и и коју још и данас имају и коју у опште сваки подофицир у кадру имз. Н>има су уз то одузели још и стипеадију и новчану храну. И док се осга ш каредбом саи једновременЈ производе у поднареднике, на* реднике и сад ево и у офацчре, дотле Су медеци«<арц, од којих су многи, као што смо већ рекли у прошлим раговима одслужили свој рок, остављени без награде и чина на провзвољно ао

Вл. Н. Зоранов: ДВЕ НОЋИ Веоград 31-1-1910. г Уморна река у сну почива И та;но шуми јасена ред; Трепери звегда, кроз ноћ се слива У недоглед. Дубоки мир тск на мах запара Дал’ глас ил’ шум лаган и пун И сјајна кап се у тами ствара: То плови чун. * А мали амор над њиме кружн И стрелом својом расипа плам. Да душу с душом нечујно здружи. У драги кам. И пољуб слеће с усана свети’ И скрива тајну у мртви мрак. А уздах среће у бескрај лети Ко топли зрак. Уморна река у сну почива И тајно шуми јассна ред; Трепери звезда, кроз ноћ се слива У недоглед. * • * Београд, 2-Х11-1915 г. Кроз позни сат и влажна јецжње

Ја чујем звуке у речном дну: 'Го бајку прича немирно грање О једном сну. Стражар ме чува; нае двоје сама; Талас запљусне псшчани спруд Па се церека у полутами, Као да је луд!? Топовски пуцањ мир тек запара Кроз пламен познам њен свео лик Осећам, то је Његовог Царз Последњи крик. А он ме чува, запов>.ст чека.. „Војниче бедни, дал’ те је страх? Твом болном царству има још лека Крвави прах.“ Још једаи прасак и мост се сруши, Стражар ми пружа бајонет свој Мирна се река бели и пуши: Свршен је бој Кроз рани сат и топло јецаље Ја слушам песму у бићу свом: То химну пева немирно грање Народу мом.

ФЕ ЈГВТОЈ4

Вл. Н. Зоран >в: грех и з лочин I ђило је један час по по ноћн. У стрмој Багапз^епСаззе пред кућом № 2 стајали су њих двоје насло њени на главни улаз и очекивали, да им портиротвори капију. Розуздан вихор раскошве бечке зиме за влачио се кроз њену разрезану, узану сукњу и гра циозна нога у чарапи од црног филдекоа пОјДв зива= ла се разблудно и гордо; он Је тражио ио новчанику новац бд 20 хелера, али ње гове затворено сиве очи, дубоко скривене у својој усахНулој јазбини, шлајно су гледале разголићену ногу и он Јг био свестан, да је његова слаба воља била у стању све да жртвује, саио да би његове избраздане, млечне {>уке могле под со-

бом да осете овалност те ногс. Она, свеж» плавуша Са свима к одликама ве/шко-варошког укуса, студирала је медицину и звала се Хсрма Белик Он, син једаог спа хије, рођен у Сарајеву, ва спитаи у Грацу, одвијен од ^одитеља још од седмегодине, преживелог тела, али ненокварене душе, чоаек злоупотребљеног мозга, бо* лесвих одлукз, пун Олазираних мисли — био је ипак гип плаве словенске лепоте и студирао Је природне науке; име му Је било Бори слав Грахорац, али тако су га називали само професори при аспиту. За све остале он је био Борко СарајлиЈа Кроз мален. округао отвор више кључаонице ближила је се неранџаста све тлост и постојала све интензввнија. ора^ар јеотво* рио тешку капију и кад је пружао младом човеку у паљену воштану свећицу, овај му рече: — „Ва станујете?..."

— Т1е1раг1егге ирва врага лево. — Ја се ускоро враћам.. — 0, молим! Кључ се обртао у кључаокици и док се њеша крупан металан зв^к раз ливао по дугим кам<ним степеницама, њих двоје су се лагано пењали — иа трећи спрат. — Борко, хоћете ли да скучам чај? Ви ставујете далеко, а напсљу је тако хладно. — Зар да Вас мучим?... Она Је С г ојала испред њега у својоЈ потпуиој ле поти. А кад је он то рекао, седећи на канабету и гледаЈући Је при том више чежљиво него упитно плавуша се нагло окрете и пође ка малом округлом столу за чај. На њему ј. лежао луксузан бакрен са мовар, ја о сисак самовара била је обешена сребрна цедиљка. Како јој покрети беху брзи, то случајно до. дирну лакњм цедиљку и она паде уз пријатан звук

на жаналски чплим. Дсвој ка се с же да је подигне, а њена и иначе узана сук ња јЗагеже се још више и цуне бутине оцртаваху се врло живо пчд граорасгим енгл*.ским камгарн^м. Боркови тамно — бледи образи сад су били рози кави, кроз његове плави часте всне струЈила је крв убрзано али испрекидаио, у њ-говим сада снажнзм мишицгма страст ;е пре живљавала своју кулминацију сгралења. Он Је слутио да крмом његових по сгупака не управља више његово премЈрено Ја, оно исто Ја ^које он маогим приликама уопште није по заазао. Али ово Је у би,ш девоЈка, коју је волео, иред којом се увек осећао много узвишениЈИ, много скуаоценији, него што је био у св .м главном животу — и њега је чудило, зашто да сад први пут не налазк у себи никакве разлике кад Је поред ње, зашто да је онмј иста Борко Сарајлија,

кога — другови због ње I гове површности у делима искоришћаваЈу и аодцењуЈу. ' Иа иаак та унутарња Оорба, ако се то осећање уопш^е м»же назвати борбом, ..ИЈе живела ии колико реч| о цвеће што ее ^сунцем роди, а сунцем угине. Он се изгубио. —т Ема, — такаЈе он њу звао — немојте да кувате чај, мени се не пије Ако већ хоћете неш^о ла миучините, хсдиге, седите до ене! И он саусти руку на канабе, где је она требала седне. — Али ја хоћу да Вам скувам чај. То нишга не смета, ја могу и онда да Ссдчм с Вама. — Не. Немојте да ку вате. Да ли га је она збиља много волвла или није пре. досећам буру у његовиц живцима? Она је оставал а самовар и села на хладно кожно канабе. — Ви ме волите, Ема? Моја драга Ема! Онјеузео њену руку и стезао је др