Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

Е4В? 5 Н©?1? 1 ?М1ТН УРЕђУЈЕ ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 1.

У НОВОМ САДУ 3. ЈАНУАРИЈА 1885.

ГОД.

„СТРАЖИЛОВ У".

ка гори, Фрушкој гори, што је вишњи ваљда створи, да се у њој само поји ил' у славу вишњем богу догод донрет' песмом могу смерне слуге светог храма, тихом песмом, молитвама; ил' да тице људ'ма поје, да им чари горе своје дижу, да им песме на гроб стижу, нек одјекне свака рака, да је свецем земља лака; ка тој гори дух ми скори. По дрвећу литћа није, а бич хладног ветра бије свеле гране па разноси на све стране кроз видело, кроз тамиину дрктавицу ону њину, из које се чисто дижу тихе речи, да, опишу, шта све крије земља ова сада пустог Стражилова? Ветар хуји и у бесној у олуји из хладнога гроба тога, што с' у црној тмини купа, к'о да бела сенка ступа. Сенка света с' оног света, што јој браћа од милости донесоше свете кости из туђине на то место, ту нека им буде престо.

Сенка бледа, хладна сенка груда леда, па нечујним кроком стаје, а к'о да је из ње сунце сјати стало, е тако се засијало и дрвеће и та гора, што до скора густа, црна тмина скрива. И к'о да је сенка жива, као да су ту пред њоме: млади момци, младе моме, жене, деца, старци седи. а сеика их гледи, гледи, па им поче да беседи . .. Чудан глас јој, чудни збори! Тако слатко не говори ништа, што с' на земљи створи; тако слатко, тако мило, да све, што се искупило, као да је једна душа, једна глава — тако слуша. Сваку речцу, груду злата, умом хвата, у груди је своје пише, а од њих се песма ниже од бисера бисернија, а од злата трепернија... Санак мину, у души ми јава сину: то је иесник Ђранко био, што је иесмом ирославио и у звезде што је скопо Стражилово.

II та хвала ниЈе пуста, .јер света су оР\ уста.