Stražilovo

СТРАЖИЛОВО. БР. 1.

што разнела српском роду ту дивоту; њу записа и наниза 15. дец. 1884. Београд.

у сред срда предубоко. Али опо што ј' за око, то за душу нек је ово „ Стражилово"! М. Живковић.

ТРИВА СВИРАЦ. СЛИКА ИЗ ПОТИСЈА.

РЖ 1, У волу. едеља је а прешло подне. Накитиле се сељанке, што је која лепше умела, па хитају у бирцуз — од сутра је часни пост, па нема кола до Ускрса. Момчадија се већ пре поискуппла, па диванише и пијуцка. Трива свирац удесио гајде па засвира коло чако, како већ само он зна. Што беше девојака на окупу, ухватише се те играју саме. Момцима се још не игра, него тек избаци по гдекоји какву подскочицу и пецне коју девојку. Око оног највећег стола искупили се сами газд&чки синови па пију, разуме се: пиво, јер вина може сваки и код куће пити, а лако га је добити на олбу ма у којој крчми. „Море Триво, доста!" викнуће Војин Тацков, момак на оку. „Свирај „туш"!" Девојке се пустише, а Трива приђе газдачком столу и стане ситнити „туш". Момци се куцнуше па испише, а Трива зареди код другог, трећег, четвртог стола, па кад -изређа, почне свирати „гласа".*) Многи би момак уз тако лепу свирку запевао; али то још не иде — није се још нико поднапио. Дотле се већ стекоше све девојке и младе. Толико их је, да се не може играти у бирцузу. Изађоше у авлију. Беше леп дан. Баш се праштала зима од пролећа, па сија оунце. Толиког кола није било скоро. Што више свира, све се више мили Триви свирати. Рекао би, тај се не може уморити. Тек мало застане пред сваким играчем, удари ситније, па онда пође даље унаоколо. Гдегод застане и гдегод промиче, ту се коло већма таласа, јер она свирка изблиза некако чудновато дражи играче и играчице. Понајдуже застане Трива код Арсе Мргодановог. Ео добро *) „Свирати гласа" значи: свирати мелодију, што се т,а у селу пева.

мотри, пре би рекао, да Трива свира Јели Сивачкој, него Арси, што до ње игра. Него Јела и јесте девојка. У многе је цуре лепше рухо, скупљи накит, ал није оно лице, оно око, оне обрве, што су у Јеле. Једина јој је мана — како веле сељани — што је сирота. Уморише се. Пусти се коло и опет се вратише у бирцуз. „Туш ми свирај, Триво, мој туш!" повиче Војин Тацков, чим га угледа. И он изашао да игра, ал баш се хтеде ухватити до Јеле, а Арса га претече и ухвати се он. Војин не хтеде играти, већ се врати и пио је, догод се играло, скоро чашу за чашом. Трива свира, а Војин држи олбу, па је нагне, ал само мало сркне, па је тргне. У тај пар гајде дрекну — и Трива стане. Кадгод он нагне, Трива свира, а чим он чашу тргне, Трива пресгане. То тако траје, док траје пива у олби. И то се зове Војинов туш. „Свирај, Триво, јер данас сам ти весео, што никад — свирај!'' Но кад га добро погледаш и видиш, како љутито погледа тамо у она ; ј буџак, где Јела нешто шапуће са Арсом, одмах би погодио, да га нешто гризе, па би хтео, да то пићем и свирком растера. Јела и Арса разговарају, па се час смеју, а час су озбиљни. Погледају почешће у Војина. Најпосле оде Јела другарицама, што се поређале око пећке па диванишу. Арса седе за сто преко пута од Војина па поносито стане гледати право у њега. „Туш, Триво!" заповеди Војин. „Ваљда сам и ја на реду — овамо, Триво!" упадне Арса. „Туш, Триво!" осече се Војин и пружа му петицу. „Овамо, Триво!" дражи Арса, а пружа десетицу. Трива приђе Арси и шапне му нешто на уво, па оде Војину и засвира. „Десет олби, бирташу!" виче Војин.