Stražilovo

СТРАЖИЛОВО. БР. 2.

ће оии друкчије судити. Такви ће закони мислити, као и сви, што су од крви и меса. Они ће разумети срце, јер имају срца, и по срцу ће судити .. . Пустили ме — смешио! Па могли сте ме лено убити, па онда рећи: иди, ниси крив! А гато нисге добро очи отворили, па да ме не водите као зликовца у ариште, док ми се кривица не докаже? Еад ми образ укаљасте, кад ми то највеће благо узесте, а ви ми се још подсмевате оним милостивим: нема доказа! 0, да сам нешто силан —! Али куд сам пристао сам овако сићушан, слабачак! Јачи си ти, свете! Не могу те ја својим раменом исправити — ја одох! Нисам само ја, што на правди страдам. Било их је и пре мене, а биће их и после. Ја одох. Кад у теби не нађох мира, има где ћу га наћи . . . Је ли, Тисо, ти ниси човек, ти ниси закон? Ниси, дабогме да ниси! Ти ћеш друкчије примити обичног свирца, што и онако није ништа код људи, а тек како га попреко гледе, кад веле, да је паликућа, да је робијаш! И твоје је срце ладно, ал је леденије у људи, јер ћеш ме ти милостивије примити." У мислима је дошао до Тисе па је стане гледати. Страшан је то поглед, очајан. Тако гледа човек, коме је свију нада нестало, тако гледа несретник, који се прашта са светом. „И она, и она чак сумња! Она долази на суд и вели: синоћ је туда пролазио! 0, а ја луда! Ја држао, она је анђео! Ја бејах кадар дати главу за њу — а она сведочи, да сам злочинац! Још бих којекако поднео, што ме свет криви — није ми напослетку стало, шта свет о мени мисли. Али ти ме за срце уједе, баш ти! Некако си ми ти друкчије била од свег света, тебе сам друкчије гледао. Десило се коме што, не десило, мени скоро свеједно. Али тешко ми било, кад тебе глава заболи. Нисам хтсо о томе мислити, зашто је то тако. Крио сам то од себе самог. — Стид ме је, што полудих овако стар. Али шта ћу! Ту ми памет није господар. Где срце говори, памет ћути. Да, да, ти си једино сгворење, што волим. Па зато ми је тешко, зато ме тако боли, што и ти на ме устаде. . . Нека ти је просто! Ја те сувише волим па ти не могу зла пожелети. Остај ми збогом — ја одох!" Па стаде обали на крајичак и саже се, да скочи. „Триво!" То беше врисак из уплашених груди, да ти мозак потресе.

Он се окрете — Јела! Бацила суде и као без душе не иде, већ лети. Трива се застиди. Јела допаде. „Ти да се давиш, ти! Јеси ли полудео?" пита га а једва дише. „И сам се чудим, како већ нисам, а нисам, јер знам шта радим", одговара он а срди се, што баш она сад искрсну. „Како знаш, кад хоћеш да скочиш у Тису? и „А како да не скочим? Ја нисам много имао, ал и што сам имао, и то ми узеше зли људи — моје поштење! Па —" „Нису, нису!" пресече га она. „Та ти још и не знаш. Него хајде кући! Страшно ми те погледати тако близу Тисе. Успут ћу ти причати све!" па га повуче за руку а сва дрхће. „Зар ћеш смети кроз село самном, с робијашем, с паликућом?" прекорно је пита он а пође с њоме као послушно дете. „Имаш право, што ми преговараш. Али мани то! Чуј! Мало пре сам чула, да се изрекао Арса. Нио ноћас у малој кавани, и опио се, а ту било још друштва па га боцкали, што га изгази Војин. А он је онда пред свима казао: „он мене изгази а ја њега огреја; идите, кажите суду, да сам га ја запалио, само се онда добро узмите на ум!" И то већ зна цело село." „А хоће ли ко пред судом то рећи?3нам, да неће. Арса је газда. На оваквог сиротана, па још свирца, зинула и хала и врана. Нањега не сме нико зуба да помоли. Има тај новаца. Ма да сам прав-здрав, мене ће се свет клонити, јер сам био на суду, био затворен. Он ће и као кривац бити, што је био, јер није био на суду, није осуђен. „Све којешта! Свет је лаковераи. Учини му се: овако је било, па то и верује. Кад види, да се преварио, не верује." „Само све то не опра с мене љагу. Има свакојаких људи. Лупиће ми когод у очи, кад год му је воља: робијашу! Не морам ја бити крив, што робовах, ал робовах, па ме гризе, што ме ма ко тим осрамотити може. То ми сад нико више не опра." „Како не опра? Та свет сад зна, ко је паликућа". „А суд?" „Та знаш, они, што су с њиме сву ноћ пили, неће сведочити. Арса је кадар свашта учинити па се људи клоне беде". „Да, да! Ја не дирнух још ни мушицу и на