Stražilovo

СТРАЖИЛОВО. БР. 2.

оштро. То није у реду, и на сваки начин крњи углед вашем листу. Иа онда још анонимно! Идите, молим вас, нисте ни ви бољи. МилиК је на те речи само слегао раменима, у знак, да појми до душе рђаву вољу Дражићеву, али да засад не може помоћи ништа. Затим се окрене Машићу и рекне: — А оно напишите ви одговор, дајем вам своју реч, да ћу га штампати од речи до речи. — Можда бих и нанисао, одговори овај, али не знам, коме да одговорим а са људима, који нанадају иза бусије па још и под чувидом, немам никако воље да се упустим у озбиљну борбу. — Немојте се потписати ни ви, примети Милић. — Кад се тиче личне ствари, нећу да тајим своје име, одговори Машић, немојте даље говорити. — Па не зна се ни писац драме, примети Милић опет. — То је друга ствар, рече Машић, писац није напао пиког, усљед тога је требало имати обзира, особито кад се зна, да драма није баш тако за одмет. У осталом, шта се и упуштам у разговор, кад имам важнијег посла. Клањам се господо ! — Идем и ја, рече Дралшћ и оде са Машићем. — Мало сам забраздио, говорио је Милић у себи гледећи замишљено за оном двојицом, али то је било све из најбоље намере. Да зна Машић, како сам дознао, да је он писац те драме, и да сам ја главом написао критику, не би ми никад опростио. Драма по себи није рђава, али ја сам уверен, да Машић неће па том пољу дотерати далеко. Ја хоћу да га натерам, да се ода на политично поље, ту нам требају борци. Времена су врло озбиљна, и кад се и такво перо, као штоје Машићево, ода безуспешном љубавном гукању, онда ме свагда прође јетка муња. Не, не. он мора напустити то поље, и ја га морам задобити за себе. Па да му драма има бар неке политичне тенденције, онда још бог да прости, али овако! А Дражић! Сиромах, он се нашао у небраном грожђу ! Мораћу га похвалити. Машић је заљубљен у Влајковићеву Даринку, због тога се и бацио на сентименталност ; али наша борба захтева озбиљне војнике, а не бледе месечаре. Идем Љубици, дачујем, шта је она свршила код Влајковића. То је девојка!, Та би за народну мисао и у ватру и у воду. Милић се већ упутио лагано Љубичином стану. Љубичин је отац био трговац, и био је и душом и телом заузет за народну ствар. Зато је и допуштао, да му Милић долази у кућу. Шта више, поносио се тиме, што му је уредник „Заточника" скоро свакидашњи гост, и кад би Милић запросио у њега руку јединице његове, не би му је одрекао

никако, ма да је знао, да Милић осим листа свог нема иначе никаквих материјалних средстава. Стари Живковић имао је ту своје назоре. Имућан као што је био, од вајкада је ишао за тим, да оствари своју вољу и своја начела. Суграђани су га и уважавали. Он је био председник читаонице, певачког друштва, био је главни тутор црквене општине, и народна је странка свагда могла на помоћ његову рачунати, било сад речима, делом или материјалним жртвама. Жену је сахранио давно, и сву наклоност пренео је на јединицу своју. Али Љубица је знала и оправдати очево поверење. Кућу је водила сама, и то без икакве натеге или мргођења, па ма било колико му драго гостију, јер џовијални старац држао је отворепу кућу. Уз то је била Љубица и лепа и оштроумна — није чудо, што се поред ње многи загрејао. Милић је њу познавао као малу, био је некад њен нрецептор и између њих се развило осећање као између брата и сестре. Милић је затекао Љубицу у кујни, где је са куварицом удешавала ручак. Чим је дошао, изађе она из кујне и уђе с њиме у собу. — Баш су озлојеђене, рече и насмеши се. Али, и то вам морам рећи, пронашла сам још неку ствар. —■ А коју? запита Милић. — Мала Драгиња заљубљена је у глумца Дражића, рече и погледи Милића. — Није могуће, одговори овај. — Маните се тога, настави Љубица, ту наше очи боље виде него ваше. Бранила га је, и заузела се за њега сзом снагом, да ми је чисто жао било, што сте га тако испрескакали — И мени је жао, рече Милић, нисам требао радити, али, даје се то исправити. А како Даринка? — Огорчена је, одговори Љубица. Она ће зацело Машића тешити и храбрити, те тако нећете постићи. шта сте хтели. И опет вам кажем, ваша је критика била сувише оштра... — Рана, што је задаје оштар нож, најбоље се лечи, примети Милић. — То је све лепо, одговори Љубица, али није доста задати само рану, треба у један мах постарати се и за лек. — Ту имате право ви, рече Милић. Но, и то се даје исправити. Читаћу вам критику, коју ћу наиисати на данашњу представу. Баш сам радознао, шта ћете приметити. — Видићу, шта ћете написати, рече Љубица и насмеши се. — А ко је написао ону врашку критику? зачу се сад крупан глас, глас старог Живковића. Море, госнодине, тај критичар хоће да пробије прозор на је срушио целу кућу. То не ваља.