Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

т, тту ш УРЕђУЈЕ ЈОВАН ГРЧИћ,

БРОЈ 3.

У НОВОМ САДУ 17. ЈАНУАРИЈА 1885.

ГОД, I.

ТРИВА СВИРА&

5. Брат и сеетра.

уче глас по селу: Трива је тешко оболео; узео срцу, што га невина окривили! Долазиле му прве комшије, да виде, како му је. Нитали га то ово, то оно. Никоме ништа не одговара. Старица им причала: ономадне довела га Ј ла; био је блед као крпа; како онда леже, не устаде; нити што једе, нити пије — биће нагазио на што. Сутра дан дође му и Јела. Чула и она, да Трива лежи. Кад је виде болесник — а баш је био- будан — загледа се у њу дуго, дуго. Рука му пређе преко чела, као да, се нечег сећа. „Седи, Јело, седи!" била му прва реч од прекјуче. Старица се од радости прекрсти. ,,Ја сам, Јело, болестан, тешко болестан", настави он. „Све ме боли. Видим, нећу дуго." „Иди, не говори тако!" храбри га Јела. „Ниси ти престарио. Претурићеш и то преко главе, па ћеш нам још дуго свирати". „Свирати? Никад, Јело! Лежим тако па ми дође у главу, да удесим гајде, да засвирам. Мислим, лакше би ми било. Али ми се чини, не бих умео једне веселе засвирати. Све би морало бити тако тужно, тако жалостиво, да би сви плакали ... 0, ја сам волео своје гајде! Жао ми, што сад тако саморано висе тамо о дувару. Чини ми се, све ми шапућу: хајде

СЛИКА ИЗ ПОТИСЈА. (Свршетак.) „Па онда ми је највише жао, што нећу свирати у твојим сватовима." „У мојим сватовима?" она се променила у лицу. „У мојим и нећеш свирати, већ у другим."

То је жалостиво рекла, а глас јој је дрктао. Трива се издиже на лакат, па је зачуђено пита: „А што не у твојима?" „Што се — што се нећу — удавати." „Нећеш се удавати? Јесам ли ја сневао, или ми ти збиља рече, да волиш Војипа, да ће те он узети?" па је стане гледати, а као жали је и мало се радује. „Та рекла сам, и још га волим. Али —" „Ту нема али, ти мораш за њега поћи! Или можда он другу —" „0, и мене Војин воли, тако воли, као што ја њега волим." „Е, онда је свршена ствар!" То је тако рекао, као да не може бити друкчије. „Па опет се не можемо узети!" а пуне јој очи суза. „Видиш, Триво, ја сам те тек прекјуче сасвим познала. Волим те, Триво, као брата, што си тако добра срца". „Као — брата? Да, да, као брата! Нека је тако. 0, то ми тако добро чини — та ја не имадох сестре!" Трива тешко уздахне. „Па као брату све ћу ти казати . . . Војинови изгореше. Изгори им на тавану и толико жито. Ваља подићи кућу. Морају се задужити. засвираЈ —- та ниси одавна! И ја бих да уста- ! Они јесу газде, ал не прихвати ли година, занем, па да свирам, свирам, како ваљда још дужиће се још више, а дуг је зао друг, је ли, никад свирао нисам! Али не могу, Јело, не Триво?" могу да устанем!" I „Та тако је! Само шта ћеш с тим?" Јела би му рекла што, а не зна, шта ће. | „Па долазила ми јуче Војинова мати. На