Stražilovo

295

СТРАЖИЛОВО. БР. 10.

296

— Хајд, Миливоје, да што зајеткамо. Миливој је готов, па и Митар је ту, уђу у дамшићку меану, нареде, да им се донесе па се заложе. — Но шта ће мо сад пити ? Вино не ваља, рече кнез. — Пићемо пива, ма да је скупо. — Баш сам се зажелио пива, нек донесу. — Дакле ти ћеш, синаче, после даље. — Јест, но после неколико дана домашираћемо с регементом до Пеште. — Ал бога ти, Миливоје, распитај за мог Ивана. — Хоћу. Миливој извади из недара кљижицу. — Како име? — Иван Шамшалов. — Холанер? — Јест. — Која нумера? — Пета. — Дакле нумера 5. шијачка регемента, добри људи, и та машира у Пешту. — Та јели могуће? — Јест, читао сам, па ћу га потражити и наћи. Миливој све забележи, па с књижицом у недра. Дуго су тако седили, па кад им се досади, а они опет хајд на палуб. Сад су близу Адоња, баш при савитку пароброда код дунавског рукава. Још мало па се виде красне виноградске планине. Предео се кнезу све већма допада, не скида очи са њега. Већ су код „Промонторије", лепа планина, зелене се виногради. Кнез не може да се доста нагледа лепа предела. Па још мајски дан! Како да не! И Миливој и Митар гледе. — Чујеш, синаче, ова планина ми се баш допада, као год наше Подунавље, канда сам код Ердута, рече кнез. — Ја опет канда сам у мојој Барањи, канда гледим на Верешмарту, рече Миливој. — А гле онај комад онде, гледим га канда је Сечуј, упадне Митар. Примакли се амо и синци Старе Србије, један Драшко, други Бошко, приступи и Вуле; кад то Словаци виде, и они се намаме. — Јел код вас тако лепо? запита кнез а покаже прстом на планине. — Код Призрена имамо још лепших планина, рече Бошко.

— Мојој ђаковштини нема пара, па какав је тек тамо даље Јавор и Шара, рече Вуле. — А како је тамо код вас? запита Словаке кнез. — Еј наша словачка, наша Татра, па „Криван", „Штурец", на свету им нема пара, рече Јано дротар па уздану. Уздану и она двојица. Словацима најмилије своје, ма да земљу знојем росе. Призренцима најславније старо земљиште, које росе сузама. Вулу најмилији завичај, који је оросио крвљу. Већ се виде будимске планине. Ето и славног брега „Герзелеза". Пароброд прође испод првог дулавског моста. Кнез гледи на мост, чуди се. Баци око на палате, мисао му се увије у песничку сањарију, чуо је гуслара певати о дворих царице Милице, у таквим палатама морали су живети цареви српски. — Но синаче, ово су баш праве палате. Наша црква с торњом није тако висока. Ко седи у тим палатама? Јели то све царско? — Није, то све обични људи зидају, одговори Миливој. — Но, то морају бити богати људи, у нас немају ни спајије такове куће. Види се гвоздени мост. Кад кнезу паде у очи мост, опет се задиви. — Опет други мост? — Јест, то је лепши, јачи, примети Миливој. Кнез скине шешир и прекрсти се. — Не помишљах, да ћу таково што за века мога видити. — Е, мој стриче, да видиш ћуприју на реки Јантри у Бугарској, ту смо ми ратовали, рек'о бих, да је оно лепше, рече Драшко калдрмџија. — Е, брате, Босна и Херцеговина има још лепших ћуприја, примети Вуле. Већ су ту, паробродско звонце даје знак. — Митре, покупи све и бабино, па донеси амо. Митар оде по пртљаг и донесе га. — Бабо, видиш ону велику кућу, ту је најбоље купатило, „Прукпод"; како из лађе изиђеш а ти сави лево па ћеш управо тамо доћи, па распитај, има онде увек кога, ко српски говори, па ће те напутити. — То ми исто и мој пријатељ Зарија код куће казао, баш хвала ти, што сам тако добро провео, све ћу код куће испричати, а тебе гледим као мог Ивана. — Видићемо се.