Stražilovo

СТРАЖИ10В0

УРЕђУЈЕ ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 12.

У НОВОМ САДУ 21. МАРТА 1885.

ГОД. I.

ИЗ ГЕТЕОВОГ „ФАУСТА"

(Свршетак.)

Фауст (сам). Це губи наду своју пиеличар, ^За олошем што душом гине свом, Што благо копа руком грабљивом, А радује се, нађе л' црва бар ! Зар сме и таквог човека се глас Да чује, где духова беше збор? Ал' сад ти хвала, ти ми даде епас, Од свих створова најјаднији створ. Из очајања ти ме избави, Што хтеде разум да ми мути здрав. Ах, при големој такој појави, Тек осећ'о сам, да сам ништав мрав. Ја, облик бож'и, што сам мислио, Да истини се ближим вечитој, Што задох се, у слави небесној, И нарав земну већ напустио; Ја, више него моћни Херувим, У заносу што хвастао се свом, Да ствара, управља већ природом, И да је бог, ах, како пролазим! Једина реч порази ме к'о гром. Пи с тобом равнати се не смем чак"! Иривући те кад моћ сам имао, То држати те нисам могао. Та онога тренутка блаженог Да мали бејах, велик бејах ја; Ти си ме грозно отиснуо с тог У неизвесну судбу човека. Шта сада? Чега да се клоним/ еад ? Хоћу л' да следим нагону оном? Ах, невоље нам као год и рад, Развитку сметају нам животном. Најдивнијем, што присвојава ум, Увек се страна придружује ствар ;■ Доспемо ли до нечег, што је добро бар,

Зове се боље превара, безум. Живот што даје, дивни осећај, Загуши одмах земни комешај. Кад машта смели свој наступи лет, У пуној нади тежи вечитом, Довољан онда њој је мали свет, Еад срећа промаши се временом. У срцу брига пирује свој пир, И ту нас тајно кињи снагом свом, Немирно квари нама вољу, мир, Непрестано под другим именом; К'о жена сад, к'о дете, кућа, врт, К'о вода, ватра, отров или мач; У свачем видиш. што и није, смрт,' А што не губиш, том одајеш плач. Не личим боговима! То ме боли, ах! Тек црву личим, који рије прах, У праху како ту ее храни пак, Стамани и сахрани путпиков корак. Зар није прах, што тамо онај зид Из сто полица мени пречи вид, Тај стареж трули, ништави олош, Међ мољце ове што ме гони јож? Зар ту да нађем, што не достаје ? Из тисућ књига зар да црпим суд, Да су се људи намучили свуд, Да где-где који сретан постаје? А шта се кезиш, шупља главо, ту, Та твој је мозак збуњен, као мој, Светлости хтео, хтео истину, Но јадно пут је промашио евој! Ви справе, ругајте се мени ви, На вами точак, брдо, обручац. На врати стајах, кључ. сте бити требали; Ал' чудним пером не дигосте катанац. Тајанствепо по дану светломе,